Jeste li primetili, npr. u autobusu, kada nekome zazvoni telefon, svi se hvataju za svoj, jer se ne zna čiji zvoni. Svi isto zvone. U poslednje vreme najčešće zvoni ajfon.

Pa, recite da to nije čista šizofrenija? Voziš se u havarisanom gsp-u i pričaš na ajfon vredan 1000 evra (stariji model). Nemaš da platiš bus kartu, ali imaš za mesečni paket od 10.000 din. Ne samo ti, već vas, nas, 100.000 dnevno. To je potpuno nadrealno. Kao neka genijalno iskrivljena scena iz Almodovarovih ili Kusturičinih filmova.

Kao da živimo u nekoj parodiji. U nekom međuprostoru, ni na nebu ni na zemlji. To je onaj sir u sendviču. Prvo ide kifla, pa pršut, pa sir-mi, pa salata i opet kifla. Možda bi se u bajci to zvalo: Zemlja Dembelija. To niko ne bi znao da objasni. Ali ipak šljaka. A ono što ne može da se objasni, spada u prirodni fenomen. E, to onda, sve objašnjava. Ne samo da objašnjava, već daje i alibi.

Ja mislim, da npr. Strancima ništa nije jasno kada vide kako svi vade svoj ajfon u gsp-u. Ali sigurno im jeste egzotično, zato što su turisti. Kao što su nama egzotični Tajland ili Bali… Egzotično nam je čak i siromaštvo od kojeg oni umiru. Nas to ne pogađa, jer mi ne učestvujemo u tome, samo posmatramo turističku atrakciju.

Mada, nažalost ima i kod nas onih koji žive od socijalne pomoći. Ali, vidi, vidi i njima zvoni ajfon u džepu. To se zove socijalna šizofrenija.

Ima i onih kojima zvoni ajfon u sred pozorišta, u sred Šekspirove tragedije, u sred trenutka kada Romeo ispija otrov, misleći da je Julija mrtva. U sred kulure, gospođa urla u ajfon:

Jesi stig’o Miki? Eto ti na šporetu sarme, pa ih lepo podgrej za večeru. Nemoj previše, da ne zagore, ali nemoj ni premalo, jer ostane ona mast skorena, pa se lepi po jeziku…

I ko se zapitao da li su Romeo i Julija preživeli? Niko. Svi su se pitali na koliko stepeni treba podgrejati sarmu da mu zgrušana mast ne zapa’ne u grlo.

To je kulturna šizofrenija.

Bolest se proširila, ali je izlečiva. Prognoze nisu tako crne i obeshrabrujuće. Više su komične.

Kada je moja mama bila devojka delili su se na Đokiste i Mikiste. Fanove Đorđa Marjanovića i Mikija Jevremovića. Kada sam ja bila tinejdžerka, delili smo se na šminkere i rokere. A danas se delimo na ajfoniste i samsungiste. Pa čiji zazvoni. Delimo se i na ratiste i kešiste. One koji su maznuli ajfon na pretplatu, 24 rate. I one koji su ga iskeširali.

Sećam se dobro, ajfon je nekada bio statusni simbol.  Skoro nedostižan. Čim ga izvadiš na sto (obavezno da ga svi vide, jer zašto bi ga inače palćao toliko), zna se ko si i šta si. Očekuju se pored njega, u najmanju ruku ključevi od X5, A8… Pa nećeš valjda da se blamiraš.

A sada ga svi vade, isukavaju ga kao mač u gradskom autobusu.

Pitam se, da li je to nama porastao životni standard, a da nas još niko o tome nije obavestio ili mi pokušavamo da prevarimo standard da je porastao i zamazujemo oči sebi i drugima. Foliramo visok standard. Živimo na foru. I baš smo dobri u tome. Usavršili smo tu disciplinu do perfekcije. Svaka nam čast. Pravi kreativci. Kraljevi improvizacije. Savršeni imitatori života. Možda zato i uspevamo tako da preživimo od prvog do prvog. HM. Možda je to baš naš spas.

 

VANJICA

Total
11
Shares