Da li se slažete sa ovim ili mislite da je sve samo marketinški trik? 

Da pokušavaju da nas smire, jer marketing svih kampanja ikada podrazumeva osmeh od uva do uva i usiljenu sreću i nezaobilaznu mladost?! Čak i ako nam nije do života? Čak i ako se borimo protiv vetrenjača? Čak i ako nam ništa ne ide na ruku?

Kako da se motivišemo i šta nas to gura napred?

Šta mene lično čuva od lošeg raspoloženja i kako „punim baterije“, nedavno sam podelila na svom Instagram profilu.

Prošle nedelje sam proslavila svoj 31. rođedan. Da su godine samo broj, moj duh i energija mi to govore odavno.

Ali zašto sam malo posle ponoći i bezbroj predivnih rođendanskih čestitki počela da plačem kao kiša..? Ako sam svesna da su godine samo broj? Čega se to plašim? Starosti ili prolaznosti života?

Zašto je celo moje telo i dušu obuzela neka čudna seta i melanholija koja kao da nije htela da me napusti dobrih dva sata dok nisam isplakala poslednju suzu koju sam imala.

Rekao bi čovek… ma pusti je plače bez razloga. A da li je za plač danas zaista potreban veliki razlog?

Koliko volim da se smejem, toliko volim i da se isplačem. Ljudi se stide suza… ja ne. Radije biram da se isplačem na glas makar i pred ljudima pa kud puklo… Loše i neiskazane emocije truju nam dušu i srce, ostavljaju tragove i traume koje srce pamti. A onda kad nas u nekom trenutku spopadnu emocije – ne znamo šta ćemo sa njima pa često vučemo i pogrešne poteze… Zaobilazimo velike ljubavi, prave prilike, lepe događaje, a sve to jer želimo da se zaštititimo.

Smejte se, ali i plačite. Plač je terapija. Postoji sa razlogom.

Moj 31. rođendan…

Posle selidbe, nošenja stvari , pakovanja i raspakivanja, čišćenja novog stana i lepe večere, kada se oluja smirila a ja ostala bez šminke i svojoj pidžami, secanja su počela da naviru….

Sve proslave, rođendani, pokloni, stari stan u kome sam odrasla, mama kao najveći i najbolji animator ikada sa kamerom u ruci, duvanje svećica, deca iz razreda i komšiluka… Ljudi koje nisam videla, a ni čula godinama. Život vas odvede ko zna gde…

Melanholija, seta i žal za prošlim vremenom… svesnost da se to neko davno prošlo vreme nikada više neće vratiti.

Sećam se slike sa mamom, ona nasmejana, sveže okupana sa peškirom na glavi i prelepim ružem na usnama… a ja uplakana jer sam za isti taj ruž molila satima. Očekujući goste, htela sam da se sredim. Uzbuđenje i euforija oko rođendana je rasla a ja sam želela da budem lepa za rođendan.

Preklinjala sam je da mi da samo jednom da premažem tu predivnu nijansu :)) Tada nisam bila dovoljno velika  sa razumem reči „ti si mlada i prelepa i tebi ne treba šminka“.

Sećate se ‘90 i kada su poznati top modeli (Sindi Kraford, Naomi Kembel) zatvarali revije venčanicama…? Moja sestra i ja inspirisane time želele smo isti show…

Sećam se proslave tog istog rođendana kada smo pravili reviju sa maminom venčanicom i letnjim haljinama i svom tom šminkom koja mi je bila dozvoljena samo tada pa ko zna kad… Melanholija za tim vremenom koje se nikada neće ponoviti je nešto što me je sateralo u zid.

Ostala sam bez reči, gledajući i dalje tu malu devojčicu….

Svesna da se to neko vreme nikada neće vratiti…

Živite trenutak, uključite senzore za prepoznavanje dobrih stvari, ljudi, prilika. Zaboravite na tuđe živote, fokus je na vama. 

Radite naporno na boljoj verziji sebe. Ne zato što niste dovoljno dobri takvi kakvi jeste, već zato što se naporan rad na sebi uvek isplati. Smeškaćete se potajno u sebi kada budete ubirali plodove razgranalog stabla vaše bogate ličnosti. Bogatstvo je u vama! 

Do sledće priče, ljubi vas i voli vaša Koko 💋💋💋💋

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*
*