• Hoću li biti ovako lepa i kad ostarim? – baš to me je pitala jedna poznanica, sva uspaničena.

Naravno, prvo sam mislila da se šali i grohotom sam se nasmejala, ali me je malo zbunio strah u njenim očima. U sekundi nisam znala da li stvarno treba da komentarišem to ili je to bila sprdnja. A ako treba, da li da odgovorim potvrdno i da je utešim ili da joj kažem koliko je njeno pitanje suludo. Međutim, prekinula me je drugim, još suludijim potpitanjem:

  • A hoću li biti ovako mlada kada ostarim?
  • E, to sigurno nećeš – odgovorila sam. Zato ne brini. Isto ti se hvata. Brinula ili ne – kada ostariš nećeš biti ovako mlada. Za to ti ne treba ni fakultet ni pamet da bi znala. Čuješ li ti sebe šta govoriš? Šta je s tobom?
  • Ali on mi je rekao ko njemu garantuje da ću da izgledam ovako i kada budem imala 70 godina.
  • Njemu da garantuje!? Šta? Ne verujem. Pa on je budala. Plići je od vode u WC šolji. A i ti si kad se pališ na to.

ŠTA JE TO LJUDI?!

Da je neki skeč, dobio bi Oskara, ali pošto je stvarnost, strah me hvata.

Znate li šta je najveći strah žena na celoj planeti?

Ne, nije strah od siromaštva, od gladi, od nevoljenosti, od samoće, od bolesti…

To je strah od starosti!!!

Ali nije to strah da li ćeš biti bespomoćna kada ostariš i da li ćeš imati od čega da živiš, da li će tvoja deca brinuti o tebi i čuvati te. To je fobija da jednoga dana nećeš više imati 25 godina, kao sada. Zvaće te baba. Kuku. Ja – baba??? Ali, ali, aliiiiii…..

Taj teror večne mladosti i neprolazne lepote, taj botoks mozga je prava pošast. Ni Nagasaki, ni Hirošima, ni Fokušima, ni sve -šime nisu uzdrmale planetu kao večna mladost.

Pa ljudi se plaše da žive, da se ne bi pohabali i ostarili. Počeće da uvijaju lice u foliju, da sačuvaju friškost do 90-e godine. Da mu produže rok trajanja i  svežinu kao no-frost frižideri.

Mnoge ove žrtvenice se sve manje brinu hoće li završiti fakultet i dobiti posao, hoće li im dete biti dobro u školi ili hoće li ići na more. Nemaju vremena za to, jer moraju da brinu o večnoj mladosti. Znate li vi koliko je to breme? Pa čija kičma to može da podnese? I više uopšte nije ni pitanje da li hoćeš da brineš, jer moraš da brineš ako misliš da preživiš u toj pandemiji.

Znate li vi da mnoge strane firme ne zapošljavaju za stalno kandidate sa 40+ godina? Nema veze koliko si stručan, uspešan, iskusan ili koliko si firmi promenio do tada. Ako u 40-oj godini započinješ posao u novoj firmi, nećeš dobiti stalno zaposlenje.

Mnoge turističke agencije ne prodaju aranžmane za putnike preko 75 godina. Zbog opravdanog rizika. Zato je neophodno biti večno mlad.

Ne govorim ja o normalnoj potrebi da se bude mlad i lep. To je u krvi svima nama. Govorim o teroru da moraš biti mlad i lep i kada želiš i kada ne želiš i kada možeš i kada ne možeš i kada imaš i kada nemaš… Ti moraš. Moraš, jer je to globalni trend. Ako se ne prilagodiš trendu, ti štrčiš. A ko štrči, njega uvek mač poseče. Ako ne pratiš trend – ti ne možeš da živiš. Jer ako nisi večno mlad i lep ti nećeš naći posao. Naći će ga mlad i lep. Nećeš naći muža. Naći će ga mlada i lepa. Nećeš ni decu imati, jer ko će sa tobom da rađa decu koja neće biti večno mlada i lepa? Ko? Niko.

Ako nisi mlad i lep, nećeš ući preko reda kod doktora i neće ti on preko reda zakazati operaciju srca. Nećeš dobiti najlepšu jabuku na pijaci, ni najsvežiju butkicu u mesari. Dobiće je mlad i lep. Neće ti stati tramvaj kada potrčiš i nećeš dobiti popust na popust u tvom omiljenom butiku. Dobiće mlad i lep.

Iskreno da vam kažem, sada kada ovo pročitam, nije ni čudo što se žene plaše starosti i nelepote. Ovo zvuči poražavajuće.

Ne, ne pričam o prirodnoj potrebi za lepotom i mladošću. Žena treba da se neguje i brine o sebi, da uvek drži do sebe. Poželjno je da povremeno osveži svoj izgled i održava lepotu, diskretno, u granicama normale, pristojnosti i zdravlja.

Ja pričam o toj nametnutoj potrebi, mutantskoj, natprirodnoj, ucenjivačkoj. Onoj što ti preti prstom u lice.

Evo, recimo, moja prabaka. Bila je prava dama. Uvek čista, ispeglana, doterana. I kada je išla na pijacu oblačila se kao da ide u operu. Uvek je govorila: Nikada ne znaš šta može da ti se desi na ulici, pa da moraju da te skidaju. Nećeš valjda da se osramotiš. Moraš uvek biti spremna. I kada joj je, u 70. godini, opala sva kosa, ona je mesecima pravila neke mazalice od voća i povrća i mazala glavu sve dok joj nije izrasla nova, bela i lepa kao svila. Iskreno, niko osim nje nije verovao da će uspeti, ali ona je bila spremna. Zato je i uspela. Spremna je i umrla u 92. godini. U čipkanoj beloj košulji i crnoj dugoj suknji. Ali ona se nije plašila ni starosti ni prolaznosti lepote. Uživala je, opušteno u svakoj svojoj godini, u skladu sa tim svojim godinama. Malo ih je ulepšavala, naravno, to je neophodno, ali nije robovala tome.

A moja komšinica, baba Savka ne sme ni da umre, već danima. Muči se jadna. Ne plaši se ona smrti, već kako će izgledati kada umre. Da ne bude ružna, jer svi će je gledati na sprovodu. Njena poslednja želja je da bude lepša od svih na sprovodu. I molila nas je i jurila da joj se sve raspitamo na vreme, da posle ne bude greške. I evo, raspitali smo se i rezervisali smo unapred artista smrti tj. šminkera za preminule, da se Savka ne bi brinula. Biće najlepši mrtvac. Ima da blista u kovčegu.  Može sada malo dušom da dane.

Ali, evo, sada shvatam da ova pomama ima i nešto pozitivno. Deathartistima posao cveta! Razvija se mali biznis. Pa prerasta u srednji i krupni. Tako se razvija privreda cele zemlje o kojoj je pričao čuveni Adam Smit govoreći o svojoj teoriji da tržište pokreće nevidljiva ruka. Možda pre mrtva? No, u svakom slučaju – nije to tako loše.

Savka je sada mirna. Skoro. Samo je još brine što neće biti večno mlada kada umre. E to joj je mač u srcu.

Šta je to ljudi moji?

Čovek ne sme ni da ostari, ni da (p)opusti malo. Ne kažem da se ofuca. Ne sme niko da dozvoli sebi da se ofuca. Kažem da samo malko (p)opusti u skladu sa godinama i  životom. To je čista blamaža.

Nego što je još gore – više nije dovoljno ni biti samo večno mlad i lep! Pobednik je onaj ko dosegne savršenstvo. Znači, sada je savršenstvo dodatni imperativ.

Postoje dva načina osavršavanja:

  1. “Brisanje godina”

To znači, da Ti sa 70 godina moraš da izgledaš isto kao tvoja unuka od 25 godina. Tzv. “Erase Tretman”.

  1. “Brisanje identiteta”

To je brisanje tvog života sa tvog lica. Jer na tvom savršenom licu ne sme da se vidi tvoj život. Niti jedna godina, ni radost, ni tuga, ni iskustvo, niti bilo šta drugo.  Tzv. “Inkognito tretman”.

Večna mladost ozbiljno teroriše i naše novčanike. Tzv. “Tretman Do gole kože”.

Pa ko u Srbiji ima para za to? Ko? Znate li vi koliko košta savršenstvo kod nas? U full-u? Oko 10.000 evra godišnje. A mi smo među najjeftinijim zemljama. Ovde se mladost i lepota prodaju u pola cene. Ceo zapad dolazi kod nas direktnim čarter letom na tretmane večnosti. Pojeftino. Povoljno. Jer u njihovim zemljama samo poravka jednog zuba košta koliko kod nas brisanje celog života s lica. Eee, malo li je.

Pa nije ni to tako loše, bar razvijamo turizam. Punimo državni budžet.

I šta cemo sad?

Prelepo je biti mlad i lep. Još je lepše biti večno mlad i lep. Pa ko može, blago njemu. Ali šta je sa onima koji štrče? Koji nemaju kondiciju za večnu mladost i lepotu? I sa onima koji se negde sapletu ili sruše neku preponu? A šta sa onima koji nisu u mogućnosti da prate trend ili koji to jednostavno ne žele?

E, vi štrčasti, vi što kaskate, vi koji ne volite da vam prete trendovima – vi živite dok drugi, jureći večnost, propuštaju sadašnjost i najlepše trenutke života.

 Uživajte u svakom danu života i svakoj godini. Uživajte u svakoj borici, a naročito u borama smejačicama što se ugraviraju u vaše lice svaki put kada se nasmejete. Volite to što one prave krater na vašem obrazu kada se grohotom smejete. Bolje krater na obrazu, nego u srcu. Bolje bora na licu, nego na duši. Ali ipak nemojte da zapustite sebe, jer samo srećan i zadovoljan čovek je večno mlad i lep!

 

Vanjica