Ubedili smo sebe da smo posebni. Da se bez nas ne može. Nismo svesni koliko smo zamenjvi i da je važnije da shvatimo da bez sebe ne možemo. Nismo svesni šta je prava ljubav.

O tome najradije ćutimo, opet nesvesni da naše tišine govore iz nas i onda kada mi to ne želimo.

Poznaješ li one tišine koje te opiju poput vina pa te odvedu u najzabačeniji deo sebe?

Odvuku te u hodnike prašine,  „uštinu“ te za dušu i podsete da su tu iako si mislila da su prošle. Ožare ti svaki ožiljak svojim tihim postojanjem koje odzvanja u zidovima tvoje duše i zarobi se ponovo u tim dubinama, do sledećeg susreta. Skamene te i posive ti lice svaki put kada se pojave.

O tim  tišinama najtiše ćutimo.

Neke nas bole, neke smo preboleli a neke nas tište.

Tište i kada smo srećni i kada smo tužni. Uvek su prisutne, tako neme a tako glasne. Postavljaju pitanje šta je prava ljubav. Ponekad se sudariš sa njima, ponekad samo prođeš ni ne gledaš, a ponekad te teraju da staneš. Teraju te da ih pogledaš, a onda ih opet  ostaviš u „tajnoj sobi“ svojih unutrašnjih odaja. Ostaviš ih kao da se ti njima svetiš, a ne one tebi. A svete ti se jer ih ignorišeš, jer ih ne priznaješ.

Onoliko koliko si „hrabar“ da se sa njima ne suočiš, toliko ćeš se puta sa njima susresti.

Te su tišine naša odustajanja!

Ona odustajanja koja su se rodila kao želja, kao ushićenje i radost. Ona koja su nam mamila osmeh na lice. To su ona odustajanja koja smo voleli, koja smo grlili, ljubili, kojima smo se nadali. Kojima smo verovali.

Ta odustajanja su bila naši prioriteti. Te su tišine bile naša ljubav i  sve ono šta je prava jubav za nas značila.

Šta je prava ljubav između partnera, prijatelja ili porodice, do emocija kojom smo utkali smo sebe u nekog.

Nismo uvek spremni da priznamo da smo pustili, da se nismo dovoljno trudili. A tvrdimo da smo gajili samo ljubav.

Bez istinske nege, čak i prava ljubav preraste u tišininu. Onda boli…

Kada bi nam se sve izgovoreno naplaćivalo, da li bi smo se i dalje razbacivali rečima?

SVE što ima žig ljubavi, ne tišti, ne ćuti, ne boli, ne trpi, ne preboljeva se, ne oprašta!

Ljubav je kao razmaženo dete koje ne trpi zabrane, tišine, kazne, uslovljavanje, naređenja. Ljubav ne trpi ružne reči, ponižavanja, ismejavanja. Ljubav ne trpi suze, osim ako nisu ljubavlju izazvane.

Prava ljubav jednostavno NE trpi!

Ona je nesebična u svojoj želji da stvara mir. Nesebična u slatkom šaputanju, u brojanju poljubaca, zagrljaja, osmeha. Hrabra je u svojoj odluci da svoje seme ukrsti i sa trnjem, ne bi li ga uverila da će ujedinjeni prerasti u najlepši cvet. Nesebična je u lepoti svoje tišine, zbog koje i imamo onaj, samo nama znan osmeh na kraju dana.

Prava ljubav je naša volja i naš izbor.

Neki izbori nisu dati nama na volju upravljanja, ali jesu na volju shvatanja i prihvatanja.

Ja sam u svoj izbor utkala čvrste niti zasnovane isključivo na ljubavi.

Sastavljeni smo svi od istih emocija, a različiti smo jer emocije različito kombinujemo. To je ono što učini da se osetimo posebnim.

Polako se iskrada još jedan dan. Ja perem sudove koji su ostali od večere,  ušuškana u toploti svog doma, koji se gradi i jača svakog dana. Sumiram šta sam danas doprinela, smeškam se… okrećem se i tražim potvrdu da sam „materijal“, koji svakodnevno nanosim, i danas  „dobro nanela“. Gledam u drugo lice koje briše mrve sa stola, koje su takođe ostale od večere, smeška se…

P.S. U spokoju je sreća.

Kako biste ostali u emotivnom raspoloženju, pročitajte i najlepše ljubavne citate iz knjiga i filmova.

 

Ankica Palić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*
*