Koliko me je juče oduševio jedan Rom. S poštovanjem Cigo.

Plakala sam od sreće i od tuge. U sekundi je uzburkao sva moja osećanja, kao uragan.

Vozili smo se autobusom. On je sedeo na prvom sedištu i pričao telefonom, sa najboljim drugom. Ima oko 23, 24 god. Bio je skromno obučen. Ali uredan i čist. Zalizane kose. Shvatila sam iz razgovora da je njegovoj devojci rođendan. Beskrajno je bio ushićen.  Sav je treperio od radosti. A najviše zbog poklona koji joj je nosio.

Cigo: Znaš kol’ko mi drago, eeeeeej.

Drug: Otkud ti kinta brate?

Cigo: Štekao sam. Od prošlog rođendana. Pa nisam ti ja bilo ko.

Drug: Šta si joj kupio brate, kad cvrkućeš tol’ko?

Cigo: SOK!!! Znaš, onaj najskuplji. Gusti. Od 1 litar. Eeeej? Pravi!!! Bresk’a i jabuka. Onaj što ga je videla u izlogu… Pravi, pravcati!!! Oduševiće se. Jedva čekam da stignem. Popićemo zajedno sve. Nema više na čašu. Sad imamo litar. Naš. Ceo.

On je čvrsto grlio SOK, gledao ga po sto puta, sa svih strana, s ogromnim divljenjem i nestrpljivo odbrojavao stanice koje su ga delile od njegove drage. A ja sam se rasplakala kao mala beba.

Znate zašto?

Jer mi je bilo beskrajno žao što ovaj fini momak nema za “vredniji” poklon. A onda sam shvatila da je taj poklon vredan kao ceo kosmos. I zato sam još više plakala. Jer sam se divila njegovoj životnoj radosti. Videla sam sebe u njemu. Koliko je bio srećan zbog soka od 1 litar. Koliko je taj sok bio dragocen u njegovim očima i njegovim rukama. A najviše u njegovom srcu. Koliku dušu taj momak ima, toliko je vredeo njegov poklon. Neprocenjivo mnogo. Kao najređi dijamant.

I pomislila sam: Bože, kada smo mi postali toliko skupi, a u stvari toliko jeftini i bezvredni? Kada je prestao da nas osvaja romantični izlazak sunca i jedna ljubičica? Ali ni džip sa mašnom nas više ne fascinira. Nije dovoljno skup. Ni svemirski brod… Otkad nas ništa ne usrećuje i ne zadovoljava? Od kada nam je srce prazno? Siromašno. Ubogo.

Kada smo prestali da se radujemo sitnicama. Sitnicama života vrednih.

Od kada su naše želje postale toliko prevelike i kabaste da ne mogu da stanu u naše srce. Od kada su veće od nas samih. Prete da nas pojedu. Progutaju i ispljunu kao gorku košticu koja zapadne u grlo. Pa neki uspeju da se spasu u poslednjem momentu, a neki se udave nesrećno.

Kada su nam se srca toliko smanjila da ih više ni na ultra zvuku ne vide. Uskoro će ih tražiti mikroskopom, kao endemske, izumrle vrste.

Kada je postalo toliko sićušno da u njega ne može ni jedan osmeh da stane. Kada je prestalo da preskače i lupa od sreće.

Čega se mi to plašimo?

Infarkta?

Pa ima li lepšeg udara od udara radosti? Ima li boljeg bajpasa od poljupca? Ima li slađe aritmije od lupanja i preskakanja zaljubljenog srca?

Nema. I to Cigo zna. Jer njegovo srce je lupalo kao grom dok je nosio sok. Preskakalo je kao pijani, raštimovan sat. A mi se prodajemo za skupe švajcarske watch-ove. Tačne u sekundu. E, dragi moji, što se skuplje prodajemo, to manje vredimo. Nije to zakon tržišta, to je zakon srca. A ja samo taj zakon poštujem.

Da se ne lažemo, svi mi imamo cenu. Svi do jednog. Svi mi volimo lepo i lagodno da živimo. Pa, naravno. To je normalno i prirodno. Samo je pitanje za šta se prodajemo. Jer od toga za šta se prodajemo zavisi koliko vredimo. I koliko cenimo i poštujemo sebe.

Ja se prva prodam za jedan najtopliji i najčvršći zagrljaj na svetu. Za jedan najsrdačniji osmeh. Za jedan cmokić i mio pogled. Za jedan leptirić. Ne samo da se prodam. Rasprodam se od glave do pete. Za mrvu ljubavi. Celo svoje biće trampim za 1 minut radosti i sreće. Jer od toga živim. Sakupljam tako dragocen minut po minut i pravim svoju večnost. Prodam se za 1 litar gustog soka. Ali Ciginog. Odmah se prodam za 1 treptaj te ljubavi s kojom je on hrlio prema njoj da joj ulepša rođendan.

Prodam se za televizor sa daljinskim upravljačem. Daaaaa!!! Danas, u 21. veku, kada svi imaju u kući bioskopska platna i led aždaje s ravnim ekranom, ja se prodam za jedan običan praistorijski cigla televizor…

E, to je drugi heroj moje priče. Vidno siromašan čovek, oko 45 godina. Nije Cigo, ali s istim srcem, samo iz drugog autobusa.

Sedeo je sa devojkom. Svaki sekund ju je milovao po kosi i ljubio joj ruke. Levu, pa desnu, pa obe. Divio se preglasno njenoj lepoti. To mi je privuklo pažnju. Po svaku cenu sam želela da vidim to lice njegove Boginje. Kada se okrenula, videla sam ženicu sa tri gornja zuba. Razmazanog, jeftinog karmina. Spržene kose do temena. Desetak godina stariju od njega. Šokirala sam se. Nasmejala sam se u sebi. Malko i podrugljivo na tren (oprostite). A onda mi je Boginja postala beskrajno simpatična. Shvatila sam vrlo brzo da njena lepota nije na licu, već u srcu. I on je to znao. On je to video. Ne očima, već svojim srcem. Koliko on predivno voli nju, ljudi moji. To je ljubav koju ne možete milijardama evra da platite…

On: Kupiću ti sve. Sve što želiš. Sve što postoji na svetu. Šta voliš najviše?

Ona: Da gledam filmove.

On: Kupiću ti televizor. Najveći. Najlepši. Nećeš više morati da gledaš onaj drndavi crno beli.

Ona: To je bakin.

On: Kupiću ti tvoj. Da ti imaš. Svoj. Biće u boji. Imaće i daljinski upravljač. Nećeš morati stalno da ustaješ da prebacuješ filmove… Video sam već jedan na Bubanj potoku. Kao nov je. Ima i daljinski, kažem ti. Ti samo tipneš i film se promeni.

Onda je počeo da ljubi njene „prstiće“. Jedan po jedan. Za svaki je govorio: Tip. Tip.

Autobus je stao ispred jedne prodavnice tehničke robe. U izlogu su bili ogromni, 3D televizori. Ona se kao malo dete zalepila za prozor i gledala u izlog kao Pepeljuga u svoje staklene cipelice za bal.

Ona: Je l ovakav?

On: Ma ne. Ovaj je bezveze. Vidi kakav je. Tanak. Čim dune promaja, ima da padne i polomi se. Tvoj je lepši. Kockasti. Ne može niko da ga pokvari. A ima daljinski isti kao ovi…

Smejuljili su se glasno, zajedno. Zadovoljno. Kao pobednici. Kao da samo oni znaju neku jako bitnu tajnu i to ih čini važnim i moćnim u odnosu na sve nas.

Ona je bila toliko srećna što će dobiti daljinski upravljač, u 55. godini života. Tada sam razumela zašto je na njenim usnama jeftin karmin. Namazan pre 10 dana. Ona je jadna, uboga, siromašna ženica. Ali ona je voljena i prevoljena Boginja. I upravo se tako ponaša. Jer ima muškarca koji je obožava. Pored njega, ona je najlepša. U njegovom zagrljaju ona je kraljica. U njegovoj ruci, njena ruka se pozlatila. Ona nije Pepeljuga, već carica njegovog života. U njegovom pogledu, ona je vladarica planete. Ona se tako i oseća. Baš kao vladarica planete. Tolika je njena vrednost. Ne na tržištu, već u srcu. I ne plaše se oni infarkta. Njihova linija života je beskonačna. Jer im srce preskače od ljubavi, a ne od besomučnih finansijskih izveštaja. Njihov EKG jeste u crvenoj zoni rizika. Podivljala amplituda od eksplozije strasti, a ne od eksplozije berze. Kako slatko lupa, bum, bum. Tip. Tip. U ritmu Can-Can-a. Koooliko bi bilo spektakularno divno da svi naučimo taj ludi letnji ples. Ili se podsetimo onih prvih koraka. A onda ga produžimo na sva godišnja doba i celu planetu. Na ceo život. Tek tada će nam život biti pravi DOLCE VITA!!!

 

VANJICA