Kako to da mi, u ovoj našoj lepoj zemlji, svi sve znamo. Za sve smo eksperti. Bez greške. Da su Ciceron ili Platon, a ne daj Bože i Aristotel živeli u Srbiji u 21. veku, propali bi kao trule šljive. Ko bi njih slušao? Ko bi njih išta pitao? Za koga bi oni umovali i mozgali, kada mi i sami to sve znamo, još pre njih. Ne sam da znamo, već znamo i unapred. Još malo pa ćemo i vračarama i astrolozima uzeti ’leb iz usta. Cupkaće i oni na birou za zapošljavanje i čekati socijalu. A našoj čuvenoj nekrunisanoj kraljici Balkana opasno se ljulja kruna. Pašće kao kruška. I sve zato što ćemo mi da usavršimo naše sveznanje do nivoa proroka. E, ne znam samo šta ćemo sa prorokom Mojsijem i Muhamedom? Da nam oni ne zeznu naše ekspertize. Ali naći ćemo mi i za njih slovo.

Šta je to sa nama, pa sve znamo? Je l’ to neki Božiji dar ili treće oko ili samo drskost.

Evo, npr. nećete proći ulicom, a da ne čujete kako svaki šetač zna najbolje zašto je pala vlada; kako sprečiti bankrot države; šta su zapretili našima u Briselu iza zatvorenih vrata, jer mi znamo i kroz zatvorena vrata, zato što kolektivno imamo skenerski vid. Pa, šta piše u predbračnom ugovoru Nataše Bekvalac, koji možda ni ne postoji, ali to nije bitno. Bitno je da mi znamo. Pa, šta su naši tajno potpisali, jer mi znamo sve tajne, kao da smo u najmanju ruku Mata Hari. Pa, šta je Putin šapnuo Trampu u Ljubljani; zašto je pukao Wall Street i kako rešiti globalnu krizu, jer nismo mi dugme, pa da znamo samo lokalno. Naše sveznanje se proteže preko bare. Pa, zašto se planeta uopšte okreće, ne samo da znamo, već je malo i poguramo s vremena na vreme… Sve je pouzdano i provereno sto puta. Nema greške.

A zašto je Nole izgubio meč? E, to zna cela država. Te informacije su nam upisane u DNK. Njih dešifrujemo iz genetskog koda, maestralno, kao hakeri. I ne samo da znamo, već znamo bolje i od Noleta samog.

I gospođa u restoranu, sto do mene, zna najbolje od svih. Dok smo večerali, na televiziji je bio prenos Noletovog meča. Gubio je.

Gospođa iznervirana, požali se svojim drugaricama i pozva konobara na sav glas, kao da joj gori stolica.

Gospođa: Molim vas, pa šta je ovo, pobogu?

Konobar (onako nabudženo preljubazan): Koje gospođo? Nešto nije u redu sa vašom večerom?

Gospođa: Ništa nije u redu.

Konobar: Ja se izvinjavam. Šta god da je problem, rešićemo, ništa ne brinite.

Gospođa: Ko će rešiti?

Konobar: Naše osoblje. Naš menadžment.

Gospođa: Vaš menadžment? Ceo tim svetskih mudonja nije rešio, a vi ćete.

Konobar: Naš menadžment je izuzetno uspešan i deluje u korist gosta. Kod nas je gost uvek u pravu.

Gospođa: Naravno da sam u pravu. Bolje da je mene pitao nego što je puk’o tolike milione na neke šarlatane.

Konobar: Ko?

Gospođa: Pa Nole. Čuj ko? Je l’ vi vidite da on opet gubi?

Konobar: Nisam primetio, gužva je, bavim se gostima. Ali rešićemo i to, kao što rekoh, naš menadžment…

 Tu ga gospođa prekinu kao zmija otrovnica.

Gospođa: Ma kakav bre menadžment. Ovaj opet gubi, čoveče.

Drugarica1: Nije se jadan još oporavio.

Gospođa: Šta oporavio? Pa nije operisao mozak, već nogu.

Drugarica1: Nije nogu. Ruku. Lakat. Dva puta.

Gospođa: Pa šta? Ko da je to neki problem. Ma on se drogira. Ja to znam. Gledaj, iskolačio je oči. Ne vidi ni belu mačku, kamoli lopticu.

Drugarica1: Nemoj tako. Ipak je on šampion. Naš ponos.

Brže bolje, u razgovor su se uključila i tri muškarca sa susednog stola, da slučajno ne propuste priliku da kažu svoja poverljiva saznanja i kosmičke istine. Dovikuju.

Muškarac1: Nije to droga, gospođo. On je išao da mu ubrizgavaju onu konjsku krv, pa pošlo naopako. Normalno. Nije čovek konj, da ima konjsku krv.

Muškarac2: Ma, on je jak i istreniran kao konj. Šta će njemu konjska krv? Nije on kriv što gubi, već žena. Znaš ti kakve su žene. Uništile bi i konja, a kamoli čoveka. On je pred njom manji od makovog zrna. Ucenila ga, ako ne ostavi tenis, ostaviće ona njega. Ne može čovek ni da igra s mirom…

Drugarica2: To što vi pričate je čist šovinizam. Kakva žena? Gluposti.

Gospođa: On otkako ne jede meso, pretvorio se u saragu. Izgladnjuju ga. Pluća mu otkazuju. I srce će. Nema sange ni da diše, kako da trenira. Ranije je trenirao pet puta dnevno, sada samo dva puta.

Ja: Gospođo, jeste li vi njegov doktor?

Gospođa: Nisam, zašto?

Ja: Otkud onda vi znate šta njemu otkazuje?

Gospođa: Znam. Vidim. Čujem.

Ja: A jeste li njegov trener?

Gospođa: Nisam.

Ja: Pa kako znate koliko puta trenira?

Gospođa: Znam, jer znam. Znate li vi koliko on kalorija potroši za jedan meč? A jede samo bobice, pahuljice i neke liske. Više ni ne trči, vuče se kao glista.

Ja: Vi ste nutricionista?

Gospođa: Ne.

Ja: A je l’ se bavite tenisom, jer vidim razumete se u treninge?

Gospođa: Ne bavim.

Ja: Čime se onda bavite, sem tuđim životima?

Gospođa: Ja sam pedikir. Najbolji u zemlji.

Ja: Znači, bavite se kurjim očima i nemate treće oko da biste mogli da znate zašto Nole gubi ili pobeđuje. Znate li vi šta znači biti najbolji od svih na planeti, pa makar jedan dan? Ne znate, jer vi niste šampion. Vi samo šampionski zabadate nos u tuđe stvari. A Nole je šampion, ne samo zato što pobeđuje, već zato što se ne predaje i kada gubi. A taj koji se ne predaje, on na kraju uvek pobedi. Zato će on osvojiti i ovaj meč.

Drugarica2: A ne. Grešite. Teško će on iz ovoga da se iščupa. On je zapao u kandže one sekte. Oni ga uništiše.

Gospođa: Koje sekte?

Drugarica2: One što su i Madona i Tom Kruz u njoj. Oni su ga prevarili i odveli ga tamo.

Gospođa: Koje sekte?

Drugarica2: One, kako se zove? Nešto Sajen… ili tako nešto … Seizmološka… Nešto Sece… Da, Secesionistička…

Gospođa: Aaaaa, znam. To je ona sekta što je otcepila Kosovo. Jeste. Jeste. Imaju i svoju bazu tamo. I kamp za trening sektaša. Znam to. I naša vlada je u toj sekti. I kosovska.

Drugarica2: Zbog te sekte se Tom Kruz razveo. I ćerke se odrekao.

Gospođa: Razveli su Kruza, razveli su Kosovo, razvešće i Noleta.

Ja: A vi ste sada stručnjak i za kosovsko pitanje?

Gospođa: Nego šta. Kad znam, znam. Eno i na Kosovu vladaju male boginje i u celoj Evropi, ne samo kod nas. Ja ne znam zašto se ovde digla tolika frka oko toga.

Drugarica: Kako ne znaš?

Gospođa: U stvari znam, to je čista patka da bi farmaceutska industrija zaradila milione na vakcinama.

Muškarac2: Milijarde, bolje reći. Znate li vi koliko košta jedna vakcina? Pa pomnožite sa brojem dece…

Gospođa: Ja sam moju decu vakcinisala kada su bili mali. I sada bih, ali nema doktora. Znate li vi koliko je doktora otišlo iz Srbije ove godine? 2000. Heeej. Pa nas nema ko da leči više. Mi moramo hitno da reformišemo zdravstvo. Pobegoše ljudi. A MMF nam nije odobrio kredit za podsticaj reforme zdravstva. Budžet nam je ionako prazan. U njemu nema cvonjka ni za plate kamoli za nešto više. O penzijama da ne pričam. Za dva meseca ih više neće ni biti, a državni fond će se skroz ugasiti. Ako mene pitate…

Ja: Gospođo draga, baš vas ne pitamo ništa, od samog početka. Vidimo da se razumete u sve redom. I u farmaciju i ekonomiju i politiku I medicinu… Još samo da nam svima opipate puls, pa da idemo kući, da bar tamo u miru večeramo…

Eto, tako mi sve znamo o svemu. Ali najbolje. Kada bi se napravila neka olimpijska disciplina za sveznalice, mogli bismo da nas razvrstamo npr. u tri kategorije.

  1. Prćasti – To su oni ljudi koji znaju sve o svemu, ali površno. Ne zabadaju preduboko nos u tuđe stvari.
  2. Surlaši – To su eksperti za sve i duboko zabadaju svoju surlu u sve sfere postojanja i življenja
  3. Mravojedi – To su oni koji bi vas pojeli kao mrava da vam pokažu i dokažu da oni znaju najbolje sve. O svima, pa i o vama samima.

A zašto mi stalno guramo nos u tuđi lonac?

Zato što smo kamikaze. To je mutirana Zavist. Ona naša tradicionalna: Da komšiji crkne krava je mutirala u kamikazu: Nek’ crkne i moja, da komšija ne može od mene da pozajmljuje mleko. Mada, ove moje sveznalice previše vole sebe da bi se kamikazirale – one su možda ipak samo etno zavidnice. A zašto?

Pa, kada vidiš nekoga velikog, tek tada shvatiš koliko si ti mali. A to zna da zaboli, jer ljudi često imaju previsoko mišljenje o sebi. Stvaraju nerealnu sliku o sebi. Vide sebe kao supermene, spasioce celog sveta. Najmoćnije, najuspešnije, najvrednije. A onda u jednom trenutku, pred njim se nađe svetski šampion i on sazna koliko je mali spram njega. Sruši se njegova vizija sebe i shvati koliko je malo postigao u životu. I onda mu bude krivo, žao, možda se i uplaši. Postane ljubomoran i počne da zavidi šampionu i njegovoj veličini. A pošto ne može da ga dostigne, on počne da ga kritikuje i da omalovažava njegove uspehe da bi u poređenju sa njima umanjio svoje neuspehe. Pa čujem kako neki kažu: Šta on misli ko je on? Što je on bolji od mene? K’o da i ja ne mogu sve to? Mogu sto puta bolje. I više. Ali neću. Šta me briga. Ja sam kulijana.

A možda se osećamo moćno kada kritikujemo nekog velikog, šampiona kada mu nađemo manu. Njemu, za kojeg su svi smatrali da je idealan. Jer kada mu nađemo manu, on onda nije toliko veliki spram nas. I nije nedostižan, nepobediv. Već je samo običan mali čovek koji je imao sreće u životu. Osećamo se kao Bog, kao onaj koji je uspeo da nađe feler u nekom savršenstvu. Kao onaj koji je otkrio kvar na savršenoj mašini i sada je ponosan na sebe, jer je uspeo nemoguće. Nešto što niko nije. Sada uživa u svojoj moći i likuje.

 Ili možda da utešimo sebe? Da nabildujemo samopouzdanje.

Da kažemo sebi: Pa vidiš, i onakvom šampionu može da se desi da padne, pa može i meni, običnom smrtniku. Ako ima nade za njega, ima i za mene. Njemu, velikom je lakše da pobedi, nego meni malom. Ali zato je moja pobeda veća. I zato se neću predati. Boriću se. Pobediću svoju krizu, šampionski.

Ali, evo naći ću i opravdanje za dušebrižnike i sveznalice: Možda nekada želimo da zasenimo sve u društvu, pa da se pokažemo kako smo prepametni. Ili da osvojimo devojku, pa želimo da je fasciniramo svojim kefalom. Možda želimo da izdominiramo i da bar pokušamo da se izdignemo iznad prosečne mase. Da budemo glavna ovca u stadu. Ili… Ne znam više ili… Vi dodajte još neko ili, ako ga imate. Da damo priliku pametnjakovićima da se odbrane. Jer nijedan osumnjičeni nije kriv, dok se ne dokaže njegova krivica.

Zbog svih ovih kvaziproroka, zavidnih i malih ljudi, jučerašnja Noletova pobeda je veća od svih drugih, jer je ona pobeda nad celom No-it-all-better nacijom. Srećno danas šampione!

 

VANJICA

Total
2
Shares