U  intervjuu koji sam pre dve godine radila za svoj prvi blog, jedna vrlo zanimljiva sagovornica  rekla mi je da su knjige poput „anđela čuvara“ koji dođu do nas baš u onom trenutku kada su nam najpotrebnije. Upravo tako je knjiga „Moj anđeo čuvar“ Mire Bobić Mojsilović pronašla put do mene jednog decembra.

Činilo mi se da sam u bezizlaznoj situaciji. Nekoliko godina bila sam u emotivnoj vezi za koju nisam bila svesna koliko je zapravo toksična. Takvo iskustvo, nažalost, imaju i mnoge devojke koje poznajem. Baš poput glavne junakinje spomenutog romana, u jednom periodu svog života imala sam neverovatno veliki strah od samoće. Nizale su se neke teške životne situacije (razvod roditelja, smrt člana porodice) sa kojima sam u tom trenutku mislila da nemam snage da se nosim sama. Veoma je važno napomenuti da se ovako nešto može desiti svakoj od nas, o čemu knjiga i govori. Ponekad najveće greške u emotivnim odnosima pravimo upravo iz straha. Najčešće je to strah od samoće i nemoć da se nosimo sa bolom i tugama koje su u naš život došle, kako uvek i biva, potpuno neočekivano.

U takvom trenutku pojavio se neko zbog koga sam poverovala da više nikada neću biti sama. Neko kome sam mogla da poverim apsolutno sve. Neko ko je imao strpljenja i volje da (sa)sluša. Nisam previše razmišljala o tome koliko je odluka da uđem u emotivnu vezu u tom trenutku dobra za mene. Naravno, nije bila dobra jer se u emotivnu vezu ulazi onda kada se jako, strasno i bezglavo zaljubimo, kada osećamo „leptiriće“, kada vidimo sebe kraj nekoga ko nije tu samo kako bi „popunio“ naše emotivne praznine, već kraj nekoga sa kim smo spremne da podelimo onu ljubav koju već imamo u sebi, ljubav koju već gajimo prema svom životu. Strah da život ne provedemo same nikako nije dobar razlog za ulazak u bilo kakvu vezu, kao ni za ostajanje u lošem odnosu.

Psihičko maltretiranje najčešće nije nešto što možemo da prepoznamo na prvu. Često je zamaskirano preteranom brigom za naš odnos sa drugim ljudima, način na koji se oblačimo i ophodimo, „problematične“ ljude koje imamo u svom okruženju i koji iz nekog razloga smetaju našem partneru. Najčešće je skriveno iza finih manira koji na prvi pogled obaraju s nogu upravo jer izgledaju kao nešto što smo čitav život čekale i priželjkivale.

Signali na samom početku veze bili su očigledni, ali sam ih zanemarivala, tj. nisam ih doživljavala na takav način. Nije mi bilo ni najmanje neobično da svom partneru poverim šifru Facebook profila, da ima uvid u moje sms poruke, mejl, kao i to da u svakom trenutku zna gde se nalazim i sa kim pijem kafu. Nekako sam sve to prihvatala kao normalno.

Naravno, ni jedan odnos pun nepoverenja i ljubomore ne može da opstane na duže staze. Nesuglasice pre ili kasnije postanu sve učestalije i u nekom momentu poželite da odete. Naravno, kada sam uvidela da su svi pokušaji da izgladim odnos sa svojim partnerom bili uzaludni jer se ništa nije menjalo, odlučila sam da stavim tačku na to. I zapravo, tek tada su problemi postali veći nego što sam mogla ikada da zamislim.

O tome da je nekada knjiga zaista najbolji prijatelj svedoči i činjenica da sam mislila da se jedina suočavam sa ovakvim problemom sve dok „Tvoj anđeo čuvar“ nije dospeo u moje ruke. Kao da sam mesecima živela u nekakvom tunelu čiji kraj se nije nazirao. Kada sam prvi put saopštila odluku o raskidu, usledile su strašne emotivne ucene i pretnje. Nisam govorila nikome o tome, čak ni porodici i najbližim prijateljima. Pretnje nisu bile upućene samo meni, već i mojoj porodici. Ne mogu da opišem strah koji sam u tim trenucima osećala i koji me je paralisao do te mere da sam prestala da obavljam čak i svakodnevne aktivnosti. Samo sam želela da agoniji dođe kraj. Kakav god kraj bio.

 

Onome kome (čemu) smo mi same dale moć, samo mu je mi možemo i oduzeti, kaže jedan od junaka romana „Tvoj anđeo čuvar“ ženi koja se našla upravo u situaciji o kojoj pišem i to je rečenica koja menja njen život, ali velikim delom, i moj. Strah je iracionalan i upravo zbog toga je najčešće sredstvo kojim ljudi pokušavaju da manipulišu drugim ljudima.

Skupila sam hrabrost i rekla „zbogom“ ne razmišljajući o posledicama. I da se razumemo: nije bilo lako ni u jednom trenutku. Ali odlučila sam da povratim ljubav prema sebi. Ništa nije vredno toga da izgubimo sebe. Ljubav podrazumeva lični rast i slobodu. Ljubav nije konstantna potreba da predstavite i odbranite sebe. I ljubav definitivno nije obezvređivanje vaših napora da radite na sebi i svojim kreativnim potencijalima. Niko nema prava da vam uliva osećaj bilo kakve krivice za stvari koje se tiču lično vas i vašeg života. Svi imamo pravo da donosimo odluke i pravimo sopstvene izbore. Da radimo sve ono što nas ispunjava sve dok to ne ugrožava druge. Sve suprotno od toga, stvarno nema veze sa ljubavlju.

Ljubav je, pre svega, u nama. Nemojte dozvoliti da vas iko ubedi u suprotno. Nemojte dozvoliti da poverujete u to da vaša sreća ili vaša vrednost zavise od nekog drugog jer zaista- zavise samo i isključivo od vas samih! Svakako vam od srca preporučujem knjigu “Tvoj anđeo čuvar” ( mislim da bi trebalo da je pročita svaka žena, ali i muškarac) i podsećam da volite i poštujete sebe kako biste dobili ljubav i poštovanje drugih. Snaga je ženskog roda!

Vladislava Milovanović

 

 

Total
10
Shares