Eeeee, da je Klara Cetkin znala…
Da je samo znala dokle će dovesti njena revolucija…
Ne bi se borila za jednakost žena i muškaraca.

Da zna da smo se izjednačili samo u kubicima – u grobu bi se jadna prevrnula.
Znate li vi koliko je svaki taj kubik važan? Mrtva je to trka. Ne znam ko bi kome smeo stati na crtu. Ubitačna i epohalna borba među ženama sa 500+ kubika u grudima i frajerima sa 3000+ kubika i 300+ konja u Poršeu.
Da se razumemo, nemam ja ništa protiv ni kubika, ni silikona, niti protiv tih konja, ali mislim da se hrabra nemačka revolucionarka nije borila za takvu ravnopravnost.
Eto, ja čisto da primetim. Kako bi bilo supeeer da smo ravnopravni još u nečemu. Ali o tome drugi put.

Da li ste znali da fenomen fantomskih silikonskih grudi (od 500+ kubika), postoji samo u siromašnim zemljama? U zemljama u tranziciji. To nisu grudi, to je oružje. Ubitačno oružje. Velikog kalibra. Ali i oružje za opstanak. Za preživljavanje. Njima se zarađuje za goli život. Zato npr. u Brazilu i Venecueli roditelji poklanjaju svojim ćerkicama silikone za 12 rođendan. Nažalost, ovo hvatanje za silikonsku slamku spasa, odavno je trend i kod nas. I možda je to bolji pokazatelj našeg životnog standarda, više nego bilo koji Bruto nacionalni dohodak i druge lažne brojke. Kod nas silikoni niču kao pečurke posle kiše. Imamo više sisa, nego zuba po glavi stanovnika.

U bogatijim zemljama, devojke takođe koriguju grudi, ali normalno, umereno, kulturno, skladno. Njihovi silikoni izgledaju toliko prirodno da bi se u njih svako mogao zakleti. Oni su odraz lepote, a ne teške haubice. To su jedre grudi, a ne ubice. Ne daj Bože kada bi te neko ošamario sa 500+, pa vrat bi ti slomio kao piletu.

Stvarno, kada sam malo obratila pažnju na silikonske adute širom sveta, primetila sam da nijedna holivudska glumica nema 500+ kubika u grudima. A one su često pojam i merilo lepote. Moja baka je uvek govorila: „Kako si lepa! Kao glumica!“

Zašto onda naše dame abartuju svoje grudi? Prebudžuju ih. Za koju trku? Za koju klasu? Nacionalnu su davno prevazišle. Ostavile su je daleeeko iza leđa… Sada pucaju na … Ma više ni ne pucaju. Prešišale su one i Pariz i Dakar. Sada su u klasi bolida. F1. Žestoka je tu konkurencija. Najjači samo opstaju. Ustvari najveće – ne najjače.

Za tu trku treba imati konja. I to kakvog. Ja ga, Boga mi nemam. Ne da nemam dovoljno kubika za F1, već nemam ni za Nacionalnu klasu. Pa čak ni za one divlje, lokalne relije po budžacima predgrađa. Samo se plašim da ne ispadnem iz trke, pre pištaljke. Da me ne diskvalifikuju zbog gabarita. Mene/nas, skromne. Koje smo van konkurencije. Tzv. „Zakržljale“, ili „U pokušaju“… Nas koje ne možemo da nađemo za sebe ni vonderbra, jer se taj broj ne proizvodi.

A kad smo već kod gabarita, možemo slobodno da svrstamo silikonske grudi u nekoliko kategorija u zavisnosti od kubikaže:

– Brežuljkaste (100-200 kubika)
– Brdovite (200-300 kubika)
– Visoravne (300-400 kubika), ali više VISO nego RAVNE
– Kilimandžarke (400-500 kubika)
– Kataklizmične (500+ kubika) – one spadaju u kategoriju „Prirodne nepogode“.

Ha, Ha, mene nema u ovim kategorijama. Ja više volim ravnicu, a ravnica je najveći neprijatelj silikona. No, tako ponekad, kada se nađem u toj svojoj ravnici omakne se i meni, pa zamaštam o tim zavodljivim adutima. Ali ne o 500+ kubika, jer kuku meni, saplela bih se o njih na prvom ćošku. Ja sam dama, a dame maštaju o nekoj skladnoj, lepoj trojci. Savršenstvo ženstvenosti. Venerina trojka. Kao sveto trojstvo. Pa da se svi na ulici okreću za mnom tj. za mojim sveticama. Sve da pršti kada ih prošetam. Da mi zavide i žene i muškarci. Jeste. Jeste. Ali brzo me to prođe.

A znate li one žene koje utrpaju u sebe 500+ kubika silikona, pa se posle žale što ih muškarci gledaju samo u grudi. Ma nemoj. Zamisili. Pa od tih silikonskih bombi ni ne mogu da vide oči, čak i da hoće. Ali nemam ja ništa protiv tog pogleda. Muškarci su estete. Kada te gledaju u grudi, oni ne vide sise, oni vide umetnost. Takozvani „Da Vinčijev pogled“. U oči može uvek da te gleda. Taj sjaj nikada ne bledi, ali za grudi je panika. Hrli da ih obuhvati pogledom dok su još umetnost. Jedre i pod pritiskom, jer će brzo da se smlate k’o jagode posle grada. Gravitacija ubi. To je trka s vremenom. Za to ti treba motor od bar 5000 kubika. Ferrari, maco.

Sada nešto razmišljam i shvatim da ja baš i nisam toliko hrabra da bih se bacila pod nož zbog silikona. Ne, ne, ne. Pod nož!!! Nikako. Ne volim hladno oružje. Čak ga se i plašim. Ne snalazim se tako loše u trci ni sa ovom kubikažom. A nemam ni problem sa samopouzdanjem. Sva sreća pa sam se na vreme dogovorila sa sobom da sam savršena. I sada ja i savršena ja – furamo taj fazon idealne samoubeđene ili samonabeđene cica mace. Mi smo se spasile. Za sada.

A znate kada sam definitivno odustala čak i od maštarije o kubicima? Kada sam srela moju Anku. Prestravile smo se i ja i savršena ja. Anka je otišla samo na jednu malu, majušnu, malecku korekcijicu grudi, da ubaci mali, majušni, malecki silikončić, a izašla je iz bolnice sva modra, u podlivima, od glave do pete. Tačnije od vrata do kukova. Izgledala je kao da ju je satrao teretni voz. Mesec dana je bila na tabletama i inekcijama protiv bolova. Jaukala. Proklinjala. Psovala. Plakala.

Ne volim baš ni vozove. Radije putujem avionom. A znate li vi da je ovim prebudženim fantomskim silikonkama zabranjeno letenje avionom? Da ne explodiraju. Posle bi se godinama raspravljalo da li je to bio teroristički napad ili samo silikonska preposrnulost.

Ali ne prođu svi kao nesrećna Anka. Evo, koleginica Maša je pravo s operacije došla na posao. Svima nam je pokazivala svoje nove adute. Hvalila se. Baš je bila ponosna i srećna. Jedan ceo dan. A sutradan joj se više nisu sviđale ove nove grudi u obliku suze, nekako joj je baksuzluk bio da šeta suze, pa je odlučila da hitno prepravi suze u loptice. I to u pauzi za ručak. Nakon desetak dana došetala je loptice na posao. Bila je srećna i zadovoljna. Ceo dan. A onda je shvatila da su premale te loptice. Mogla bi još da ih poveća, ove teniske se skoro ni ne vide. Platila je da se vide. Ubrzo je teniske loptice prepravila u rukometne. I videle su se za sve pare. Ali Maša je imala samo 400 kubika u njima, a njena koleginica 500+. Znači 100+ više od nje. Eeeee, pa neće moći. Kada zajedno ulaze u firmu svi prvo vide koleginicu 500+, a tek iza nje Mašu. Ubrizgala je Maša brzo još stotkicu+ da dominira. I sada su joj potrebna dva privatna nosača za sise. Jedan da nosi levu, drugi da tegli desnu. A nema Maša keša nijednog da unajmi. Sve je skrckala u kubike. Savila se do zemlje od težine. Iskočila joj grba na leđima. Štedi mesecima da vrati one suze opet. Nisu bile baš toliko loše. A nisu ni tako baksuzne kao ove petstotkice+.

Eeeee, pa Mašo, za standard treba imati i novčanik. Ne možeš ti šetati 500+ kubika sa 100 dinara u džepu. Ne možeš ti voziti Ferrarija sa ćelavim gumama.

Eto, vidite, vratismo se na početak problema fantomskih kubika.
Ipak je standard kriv za sve. Tj. nemanje standarda. I u toj trci za standardom muškarci gube glavu i novčanike, a žene gube razum. Samo kubike niko ne gubi. Naprotiv.
Eeeeee moja Klaro Cetkin… Pa se ti bori za ravnopravnost…

 

Vanjica