Jedna od najvećih zabluda u društvu je verovanje da porodica koja prolazi kroz razvod prestaje da postoji. To nije tačno. Ona će i dalje postojati, ali samo u svom novom, rekonstruisanom, reorganizovanom obliku. Porodice, posebno one u kojima postoje deca, nastavljaju da funkcionušu i posle čina razvoda – samo na drugačiji način.

Legalni, pravni razvod, je čin koji se zvanično sprovodi posredstvom suda, i koji može trajati kraće ili duže vreme u zavisnosti od obostrane spremnosti partnera da ga okončaju u razumnom roku. S druge strane, emocionalni razvod je proces koji uglavnom traje nekoliko godina, a za neke parove traje i tokom čitavog života. Obično proces razvoda počinje nekoliko godina pre datuma legalnog odvajanja, onda kada jedan od supružnika počinje da se bori sa osećanjima kao što su: razočaranje, nezadovoljstvo različitim elementima bračne zajednice… Sve to pravi prostor za rađanje anksioznosti i otuđenja.

Statistički podaci govore da se kod savremenih razvoda partneri različito odnose prema toj odluci. Nedostatak zajedničke odluke o razvodu ima značajne posledice za proces razvoda. Partner koji želi razilaženje, uglavnom je započeo proces emocionalnog razvoda mnogo pre ostavljenog partnera. Pre zvaničnog zakonskog podnošenja zahteva za razvod, inicijator razvoda se nalazi u donekle razrešenom emotivnom stanju, dok drugi tek spoznaje da će doći do fizičkog razdvajanja i suočava se sa nametnutim emotivnim procesima.

U ovakvim situacijama, kod partnera se rađaju primarna osećanja kao što su: povređenost, strah od gubitka partnera i samoće, poniženje, bespomoćnost, osećaj napuštenosti i sekundarne emocije koje se manifestuju kao ljutnja, pretnje, ucene… Istovremeno, ljutnja može biti u funkciji zaštite ličnosti od psihološke traume odvajanja. Razvod i separacija se smatraju jednim od najintezivnijih životnih stresora.

Po pravilu, razvod ne rešava obostrani problem partnerskih nezadovoljstava. Napuštanje porodice može doneti različite oblike frustracija, bol, osećaj nesreće i prekomerne tuge. Ovo se prevashodno odnosi na osobu koja živi sama. Njoj će mnogo češće naletiti osećanja samosažaljenja, duboke usamljenosti, očaja, straha da bi drugi brak doneo iste probleme… Stanje ovakve frustracije i tuge može trajati veoma dugo.

Iako velika većina razvedenih parova uspeva da prebrodi ovakve faze, postoji mali procenat onih koji se zaglave u procesu odvajanja i ne uspevaju emotivno da prevaziđu razvod. Kod ovakvih slučajeva, dešava se da supružnici vode dugogodišnje sudske sporove jer oni ustvari ni ne žele razvod. Ne mogu jedno bez drugog i radije bi u svojstvu neprijatelja održavali „negativnu intimnost“, nego nikako.

Oko 60 procenata razvedenih parova ima maloletnu decu. Od toga 85 do 90 procenata uspeva da postigne dogovor u vezi sa starateljstvom. Nažalost, 10 do 15 odsto parova nije u stanju sporazumno reši ovaj problem.

Za većinu parova proces razvoda je period intenzivnog stresa, poremećaja životnih navika, stvaranje haosa, nastanka nesigurnosti. Ponekad razvod može biti iskustvo individualnog sazrevanja i pozitivnog razvoja za jednog ili oba partnera, dok je za neke to psihološka i emocionalna smrt. Stručni saradnci mogu značajno doprineti u prevazilaženju tih teških stanja.

U tim situacijama treba razmisliti o vrstama podrške koje su potrebne partnerima. Cilj je osposobiti osobu za trajne promene nastale razilaženjem i poboljšati porodične odnose ako par odluči da ostane zajedno. Ovde veliku ulogu igraju prijatelji, šira porodica, ali i profesionalci – bračni savetnici i psihoterapeuti. Ako bračna kriza ima elemente nasilja – obavezno treba uključiti zaštitu bezbednosti (policija, socijalne službe).

Ako sebe prepoznajete u nekoj od ovih situacija, razmislite šta Vam je potrebno da olakšate proces tranzicije. Procenite da li više želite da ostanete u neadekvatnoj vezi ili da okončate brak. Idite kod prijatelja, porodice, profesionalaca i ne oklevajte da tražite savet ili podršku.

Dobro razmislite šta može pomoći vašoj deci. Ako se roditelji pretvaraju da je u zajednici sve redu i da loš brak čuvaju radi dece, to može stvoriti razne frustracije, pa i razmišljanje dece da se neka velika tajna krije od njih. U nekim slučajevima, roditelji žrtvuju i 10 godina sopstvene sreće da ostanu zajedno, misleći da je to za dobrobit dece. No, da li to uopšte može biti u ičijem interesu?

Prema brojnim studijama, deca razdvojenih roditelja, po pravilu, žele da mama i tata ponovo budu zajedno. Oni tokom razvoda prolaze kroz proces žalovanja, no većina uspeva da se izbori sa ovim životnim nedaćama. Razvod je iskustvo koje uglavnom promeni dečji život. Nakon razvoda, detinjstvo je drugačije, adolescencija je drugačija, odrastanje s odlukom da li stupiti u brak, da li imati decu ili ne. Bez obzira da li je ishod razvoda dobar ili loš – život svih članova prvobitne porodice je uglavnom duboko izmenjen tim iskustvom.

MOŽE LI NESRETAN BRAK POSTATI SREĆAN?

Dok je razvod u nekim slučajevima neophodan – neki brakovi se mogu popraviti i unaprediti. Utvrđeno je da otprilike 13 posto pojedinaca u braku kažu da su ozbiljno razmišljali o razdvajanju od svog partnera. Međutim, 94 posto osoba koje su izjavile da je njihov brak u nekom trenutku bio u nevolji, reklo je da su srećni što su ostali zajedno.

Koji su saveti za parove koji prolaze kroz bračnu krizu? Treba raditi na poboljšanju bračnih odnosa kroz iskrene, otvorene razgovore, učestvujući u bračnim radionicama, čitajući odgovarajuću stručnu literaturu. Važno je znati gde i kad zatražiti pomoć psihotrapeuta, bračnog ili verskog savetnika.

Sanja Perić
Master psiholog, sistemski psihoterapeut, EMDR praktičar