Bližio se rođendan moje majke i dugo sam razmišljala šta da joj poklonim. Svake godine ista priča. Sve se vodim time kako ima vremena i obuzme me panika kada slučajno pogledam u kalendar pa shvatim da je ostalo još smo par dana do njenog rođendana.

Ona voli cveće, te joj ga uvek kupim…           Međutim, cveće uvene… Neću samo to da joj uzmem. Torbe obožava, ali gde više da joj kupujem torbe? I ovako nema mesta da ih drži. Šminku ne znam da kupujem i od toga sam odustala odavno. Izbor je na kraju pao na vanvremenski poklon – nešto čemu uvek može da se obraduje. Knjiga.

Onda je došao možda i teži deo – koju knjigu izabrati? Posle kraćeg razmišljanja, rešila sam da to bude neka satirična, duhovita knjiga, a opet nešto što nju interesuje. Otišavši u prvu knjižaru, tražila sam od radnice da mi nađe takvu knjigu, a ona mi je odmah predložila „Dvadeset srpskih podela“ Dušana Kovačevića.

Poklon je bio pravi, a mamina reakcija me je naterala da i ja pročitam ovu duhovitu, a toliku realnu priču koju samo Kovačević sa tolikom satirom može napisati.

Verujem da ne postoji neko među nama ko ne zna život i delo Dušana Kovačevića, ali nije zgoreg podsetiti se.

Dušan Kovačević je srpski akademik, dramski pisac, scenarista i pozorišni radnik. Gimnaziju je završio u Novom Sadu 1968. godine. Studirao je u Beogradu, a diplomirao na odseku Dramaturgije 1973. godine.

U TV Beogradu je radio kao dramaturg. Radio je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu u zvanju docenta. Od 1998. godine je direktor Zvezdara teatra u Beogradu. Dušan Kovačević je član Krunskog Saveta Aleksandra Karađorđevića. Za redovnog člana SANU je izabran na Izbornoj skupštini 5. novembra 2009. godine. Postavljen je 2005. godine za ambasadora Srbije i Crne Gore u Portugaliji.

Njegova blistava karijera je višestruko nagrađivana raznim domaćim i stranim nagradama. Pisao je drame, radio drame, scenarije za filmove i neke njegove drame su bile adaptirane na filmske ekrane, čak u njegovoj režiji.

Zbog stila pisanja, često je bio upoređivan s Branislavom Nušićem koji je bio srpski književnik i utemeljitelj moderne retorike u Srbiji. Dušanova dela su preplitanje komičnog sadržaja i groteske – on spaja smešno i ozbiljno, lepo i ružno. Njegova kompleksna slika društva postala je prepoznatljiva upravo zbog načina na koji je opisivao društvo svojim čitaocima. Teško je smestiti njegova dela u određeni žanr, s obzirom da se u svim njegovim delima prepliću elementi komedije karaktera, komedije naravi, farse i drame u užem smislu.

Osim dramskih tekstova, Dušan je pisao tekstove za radio drame, TV drame i filmske scenarije. Napisao je i knjigu “Drame” i roman “Bila jednom jedna zemlja”. Kovačević je napisao i scenario za film Emira Kusturice “Podzemlje” od kojeg je kasnije napravio i prozu. Osim za “Podzemlje” napisao je i scenario za popularni film “Ko to tamo peva” i mnoge druge.

Prema njegovim dramama “Maratonci trče počasni krug”, “Sabirni centar”, “Balkanski špijun”, “Sveti Georgije ubiva aždahu” i “Profesionalac” su snimljeni filmovi od kojih je on režirao dva. Njegove drame su prevedene na više jezika, uključujući nemački, engleski, italijanski, finski, francuski…

Svoju suprugu Nadu je upoznao kada je bio u srednjoj školi u Novom Sadu. Ona je dve godine mlađa od njega. Njihov brak je rezultirao ćerkom Lenom i sinom Aleksandrom. Takođe, već ima i dva unuka.

Knjiga Dvadeset srpskih podela je u stvari skup Kovačevićevih tekstova koje je godinama objavljivao u časopisu NIN s podnaslovom: „Zašto je teško, skoro nemoguće, ostvariti minimum nacionalnog interesa kad je reč o sudbini naroda i države”.

Na krajnje duhovit, šarmantan i satiričan način, Kovačević je do najsitnijih detalja objasnio suštinu propasti našeg naroda vodeći se onom čuvenom rečenicom „ko će kome ako ne svoj svome?“. Kritike na ovo vanvremensko delo su isključivo pozitivne i tvrdim da u svakoj kući treba postojati ova knjiga kao podsetnik na to kako i zašto Srbija ne napreduje ako se ikada to i zapitamo.

Da se razumemo, razlike među ljudima su normalne, podele i razlike po mnogim pitanjima takođe, ali ono što nije normalno je na koji način, sa koliko mržnje, netolerancije, netrpeljivosti i ekstremizma se one ispoljavaju. Upravo to navodi na zaključak da se sve te podele ipak svode na ljude i neljude, civilizovane i necivilizovane, pristojne i nepristojne.

Dušan Kovačević je istakao da se Srbi dele na nebeske i ovozemaljske, proistočne i prozapadne, čuvare Kosova i secesioniste, patriote i izdajnike, racionalne i iracionalne, monarhiste i republikance, vernike i ateiste, četnike i partizane, oslobodioce i oslobođene, Srbe i Jugoslovene, na podunavske, pomoravske, posavske, podrinske, pa na srpske Srbe, kosovske, crnogorske, hrvatske i ostale Srbe. Slede srpski Srbi i Srbi iz dijaspore: nemački, francuski, američki, novozelandski, južnoafrički Srbi. Potom u Srbiji imamo bogate i siromašne, one na ić i na ov, ac, ski, go, ač. Zatim na podele za i protiv: Rusija – SAD; Mladić heroj – Mladić ratni zločinac; Partizani – Četnici; socijalizam – komunizam; Ćirilica – Latinica; Crvena zvezda – Partizan; narodna muzika – zabavna muzika; autošovinisti-autopatriote; Srbi iz turskog dela Srbije i valjda oni koji to nisu.

Dovoljno da vas zaintrigira, zar ne?

U podeli učestvuju i sadašnja i bivša braća, rođaci, kumovi, prijatelji. Iza njih su građani i seljaci, stari i mladi, muški i ženski, rođeni i nerođeni. Poslednja podela, po Kovačeviću, jeste Srbin podeljen na samog sebe. Iako raskoli nisu samo srpska specifičnost, čini se da na ovom prostoru oni imaju sposobnost neviđenih mutacija, pa se tako na svakih nekoliko godina pojavi nova tačka razdvajanja i to u narodu koji je sve podele naplatio bunama, revolucijama, tučama na večitim derbijima.

Separatizam, mržnja, sebičluk postoji od najranijih dana i početaka stvaranja srpske države. Setimo se samo raskola među braćom Nemanjić, Vukana I Stefana. Nije to ništa neverovatno, ali biva sve strašnije i sve učestalije.

Svako dok čita ovu knjigu se verovatno zapita „Zašto u našem društvu vladaju raznorazne podele i predrasude?“ Zašto, kada smo svi rođeni isti, a opet unikatni i jedinstveni? Bilo bi lepo da baš oni, koji robuju predrasudama, pročitaju ovu knjigu, jer verujem da će se pronaći i da će se nasmejati ličnim manama, bez obzira na to kog su pola, odakle su i za koga navijaju.

Kroz prizmu Kovačevićeve podele Srba uviđamo koliko su svađe štetne i koliko su nam te podele donele više štete nego koristi. Nigde nismo bili, ništa nismo radili, niko nije kriv, a ono čemu se nadamo je jedno veliko-ništa.

Ako nismo sposobni da ih prevaziđemo i da ih se oslobodimo – kroz Kovačevićev pogled ćemo sigurno uvideti koliko smo mi ustvari kolektivni tvorci jednog ukorenjenog načina koji stvara naše mane i slabosti.

„Moguće  da je ta „samomržnja“ razlog zbog kojeg je „teško, skoro nemoguće da se uspostavi ‘minimum nacionalnog interesa’ kada je reč o sudbini srpskog naroda i srpske države“

Završiću jednom rečenicom iz dela koja stoj na kraju svake priče: „Podele će nam verovatno doći glave i ovo malo preostale zemlje“

Razmislite o tome…

Tamara Roksandić