Sećam se dobro da, kada sam upoznao svoju ženu, ona nije htela nikako da prihvati moju ljubav. Šest meseci sam obilazio njenu kapiju, njenu kuću, osvajao sam je stihovima i stalno govorio „Poljubac je susret najveći na svetu.“ Davne 2015. godine pokojni glumac Ljubiša Samardžić ovako mi je pričao o pola veka ljubavi sa svojom suprugom Mirom. Željko Joksimović se slatko smejao, a Mina Lazarević i ja gorele smo od ljubavi i umirale od patnje, zamišljajući da će i nama neko recitovati stihove Mike Antića kao Ljubiša Miri: „Šta je ljubav za tebe: Za čim ti srce patu; Čemu možeš srce dati; Gde ti može srce stati.“ Mina je tih dana bila ludo zaljubljena  srećna, a ja sam baš tog jutra sa poljupcem na vratima ispratila jednog dečka, a krišom razmišljala o drugom.

Od prave ljubavi ne može se pobeći, i pisac Ivo Andrić je svoju čekao tri decenije, pričali smo tada i dočekao je u šezdeset šestoj godini života. Ja sam na svoju pravu čekala trideset pet godina (moje skrivene misli o drugom ostvarile su mi se jedne jeseni). Ne znam da li je Andrić pamtio trenutak kada se najlepše ljubio.

Sigurna sam da nam u životu ostaju samo sećanja na trenutke kada smo se najlepše i najduže ljubile i gubile tlo pod nogama bez straha. „Čitave okolnosti bile su fantastične, zato što je moj čovek preleteo pola zemaljske kugle da bi stigao na jedan aerodrom, da bismo se ljubili i da bi se vratio nazad“, pričala je o svom pravom poljupcu Vjera Mujović.

Na licu svake žene vidi se koja je bila ispraćena iz kuće s poljupcem uz „dobro jutro“, a koja nije.

Povređene, željne poštovanja ali i oprezne, počele smo greškom da verujemo u male muškarce pokvarenih misli, koji se kriju iza velikih reči i lažnih dela, i koji nas obmanjuju da ni poljubac nema tu strast ako nije na zadnjem sedištu njegovog kadilaka.

Nikada ženama koje nisu birale srce nisam zavidela na pameti, jer su gazile po svom dostojanstvu. Zaboravljale su da život u šljokicama luksuza i sto stambenih kvadrata nisu više mera sreće, već poljubac. Ali sam ponekada zavidela ženama koje su imale herojski stav da istrpe patnju života i posla zbog ljubavi. Za njih je sreća kao poljubac. Ne može da se oseti ako se sa nekim ne deli.

„Nema velike sreće. Velika sreća je samo zbir malih sreća.“ – Mira Bobić Mojsilović

Koliko ste puta ostale u ponoć bez poljupca jer nije bilo BMW-a, jer je bilo sramota imati taj susret na klupi dok čeznemo za žabom koja će postati princ? Možda ni jednom, jer ste na vreme shvatila koliko su ti snovi jadni, kako je svima nama u jednoj emisiji  svom stilu izgovorio modni kreator Saša Vidić. I bio je u pravu, kao i uvek u „Magazinu in“. Oni koji ne umeju iskreno da vole i strasno da ljube samo su muškarci koje majke nisu dovoljno ljubile i volele do njihove pete godine. I kada u krevetu izigravaju neviđenog ljubavnika, u stvari im je stalo samo do malo nežnosti. Pate od sindroma uspavane lepotice i čekaju princezu koja će ih probuditi iz večitog sna. Slično je i sa ženama.

Zato je posle više godina braka meni ipak najbitnije da se on i dalje lepo ljubi, jer malo-po-malo i op! – čarolija nestane. A za one koji veruju da se ljubav najtačnije uči u školama, nauka koja izučava ljubljenje zove se filematologija. Možda će vam zatrebati kada budete rešavali ukrštene reči željni poljubaca, susreta dva srca.

Sanja Marinković

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*
*