Počela sam pre godinu dana… Znam, reći ćete da sam odvratna i glupa i da nisam normala. Ali ja sam očajna. Već godinama nemam dobar odnos s majkom. Stalno se svađamo. Njoj se ne sviđa ni kako izgledam, ni kako se ponašam. U jednom trenutku mi kaže da sam njen najveći promašaj u životu, a onda u drugom da veruje u mene i da očekuje da se popravim. Ja ne znam kako. Dugo mi se činilo da sam debela samo u njenim očima, ali onda sam to počela da čujem od svih. Od prolaznika na ulici, od dece na igralištu, od drugarica, od pevača na koncertima. Postalo je nepodnošljivo i morala sam nešto da uradim.

Pre ovoga sam se bavila manekenstvom neko kratko vreme. Obožavala sam kako te devojke izgledaju i poželela da budem jedna od njih. Odradila sam par revija, ali su mi kasnije rekli da zbog moje visine nemam pravu šansu u tom poslu, pa čak i da smršam ta 3-4kg koja su mi zamerali. Ipak, bila sam dovoljno u back stage-u da pohvatam par caka iz razgovora sa drugaricama. One su me naučile mnogim stvarima – kako da poziram, kako da hodam, kako da doziram hranu par dana pred reviju a da se na pisti ne onesvestim… Jedna od stvari koje sam čula je bila i ta – dijeta na vati. Tada mi je to izgledalo toliko nerealno i odvratno da sam istoga trena prestala da razmišljam o tome.

Potom, misli su mi se vratile na tu noć pred finale fashion šoua. Morate da me razumete… Pored onih mojih nesavršenih 3kg, dobila sam još duplo toliko… Moja majka je jedva i onda prihvatila činjenicu da nisam po svim merama, a kada me je videla na vratima posle raspusta prošlog leta – rekla mi je da sam postala toliko razočaravajući prizor i zaplakala.

Oborena i osramoćena, želela sam brze rezultate. Počela sam da istražujem o toj dijeti i otkrila da nisam jedina koja bi se uhvatila za tu slamku. Jednoga jutra sam sela za kuhinjski sto, iznela svoje tufere i počela da ih umačem u ceđeni sok i gutam. Ukus je bio odvratan. Vata se dugo žvaće i jedva guta. Zakašljala sam se par puta, ali sam ubrzo našla pravu dozu.

Verujem da je taj prizor bio poražavajući, ali ja sam se osećala dobro. Po prvi put sam odlučila da se stvarno potrudim oko sebe. Naravno, tek sam kasnije shvatila šta sam uradila…

Niko ništa nije primećivao, čak su mnogi i hvalili moj izgled. A ako bi me neko pitao kako ga postižem – rekla bih da sam samo smanjila obroke i da pijem mnogo vode. Tufere sam jela 5 puta nedeljno, jer sam negde bila pročitala da ne smem više od toga. Nakon tufera nisam jela ništa. Smršala jesam, ali ja sam se fizički osećala tako loše. Nisam imala ni malo energije, stomak me je boleo po celi dan, bila sam previše nervozna, ali sam se uvek tešila time da je dobar izgled vredan moje muke… i da će mi majka konačno biti zadovoljna. I bila je – mojim izglednom, ali onda je počelo da joj smeta što sam postala loš đak. Zbog nedovoljnog unosa hrane, postala sam praktično duh koji nije mogao da održi svoju koncentraciju ni na dva minuta.

Dok su moje drugarice razmišljale o fakultetima, ja sam smišljala razne ukuse šejkova koji bi mi ublažili bljutav ukus poelistera. One su dobro znale istoriju, a ja cene pamuka i od čega zavisi njegov kvalitet. I ništa me nije zanimalo, samo da upadnem u tu prokletu veličinu S. Sada znam da sam propustila period koji je mogao mojoj budućnosti da pruži bolju šansu za uspeh.

Umesto toga, već danima se nalazim u krevetu nakon operacije koja me je pogodila kao grom. Nedeljama sam se osećala umorno, bila sam bleda i malaksala i to se sve kulminiralo jedne večeri kad sam dobila trovanje.

Svi su bili u šoku jer nisu znali šta je moglo da me toliko razori. Ja sam znala odgovor, ali nisam htela da ga podelim – niti sam imala snage za objašnjavanje, niti za njihove zaprepašćene poglede. Doktorima, sa druge strane, nije trebalo mnogo vremena da shvate šta se dešava, ali su i oni bili u blagom šoku kada su otkrili uzrok moje iznenadne hospitalizacije. Nikada se nisam osećala toliko bedno u celom životu. Nisu me posmatrali kao devojku sa prelepim stasom, nego kao na malu napaćenu osobu koja je bila toliko očajna da se uklopi u neku tamo sliku da je bila spremna da prokocka i sopstveni život. Jadna slika stvarno…

Otkrili su da su mi hormoni postali poremećeni gotovo jednako koliko i ishrana, da je moj imuni sistem na ivici od izumiranja, preporučili mi psihijatrijsko lečenje i zabranili da više ikada pomislim da se vratim staroj navici jer će i ovako otrovima koji su ušli u moj organizam, biti potrebno 7 do 11 godina da izađu iz njega. Naravno, ako pre ili posle toga ne dobijem rak…

Dok pišem ove redove, gušim se u suzama. Svoju priču delim sa vama jer smatram da sam predugo ćutala. Ja nisam imala ni jednog prijatelja sa kojim bih mogla da podelim svoju muku… nikoga da mi pomogne i probudi samopouzdanje kojeg se više odavno i ne sećam. Ne dozvolite sebi da budete ja. Molim vas, budite bolji i jači.

Poseban apel za sve mame, sestre, tetke i sve druge žene autoritete – obraćajte više pažnje na one koji vašu reč cene ili na koje ta ista reč može da utiče. Budite svesne svoje moći i koristite je da nekome ulepšavate život, a ne da ga zagorčavate.

Poseban savet za sve one koje nemaju dovoljno samopouzdanja – živi život po svojim pravilima. Ne dozvoli da te bilo čije reči zgaze. Ne veruj nikome da nisi lepa ili sposobna. Sama odluči šta želiš i kakva želiš da budeš. Ali molim te – budi zdrava.

 

Iskreno,

Anonimna

Total
48
Shares