Na početku, dok se čovečanstvo pomeralo sa praga praistorije, Bog je, verovali ili ne, bio žena. Na području današnjeg Irana su tada živeli Sumerci koji su uz himnu slavili svoje svemoguće božanstvo „Uzdizanje Inane“. Himna posvećena toj veličanstvenoj ženi je ispevana oko 2.300. godine pre nove ere, te se ujedno smatra i prvom poznatom pesmom na svetu. Njom je veličana Inanina neustrašiva erotika, zamršeni uvojci, njeno „krilo meda“, ali i ratnički gnev koji je kod Sumeraca budio neobično poštovanje i uživanje. Inana je bila „zmaj koji uništava plamenom i potopom, a reke ispunjava krvlju“.

Ovo verovanje je u kasnijim vremenima postalo „sektašenje“. No, problem nije nastao onoga momenta kad je sektašenje postalo verovanje u neko treće božanstvo, već onda kada je bezbožnički postalo i verovanje u ženu kao biće koje svetu ne može da pruži više od svoje „medne“ materice.

Srećom, sve što se danas dešava ne može da izbriše činjenicu da je sveti status žene trajao barem dvadeset pet hiljada godina (mada neki tvrde i da je ta cifra duplo veća) i da u tom stadijumu ljudske istorije nije bilo doba u kome žena nije bila posebna i magična.

A kako bi i bilo takvog vremena kada je žena imala sve slobode? Kada je žena mogla istovremeno da bude i posvećena majka i neustrašiva vladarka, žestoka ratnica, patriotkinja, žena samog Boga…

O tome koliko su žene ranije bile neustrašive, dovoljno nam govori priča o keltskim ratnicama koje su se borile kao ratne vojskovođe i podoficiri. Vitlajući svojim kopljima, gordog stasa i zastrašujućeg izgleda  „zadavale su udarce i rukama i nogama kao da su ispaljivale iz katapulta“, kako je rekao rimski istoričar Dion Kasije.

Postoji priča o jevrejskoj princezi Juditi koja je spasila jevrejski narod. Ona je koketirala sa napadačkim generalom i napijala se s njim dok se nije onesvestio. Tada mu je Judita, sa svojom služavkom, smakla glavu s ramena i nabila je na kolac visoko iznad kapije jevrejskog logora. Kada su vojnici pogubljenog generala krenuli u napad i videli krvavu glavu svog vođe – pobegli su kao da im se sam đavo prikazao u pred očima.

Tada su se prenosile priče od usta do usta o neustrašivim podvizima još neustrašivijih žena. Ljudi su se ponosili njihovom pronicljivošću, lukavstvom, sposobnosti vladanja kako narodom, tako i domaćinstvom. Kako je došlo do momenta da dnevna molitva hebrejskih muškaraca glasi „Blagosloven da si, Gospode Bože naš, Care Vaseljene, što me nisi stvorio kao ženu“, to se ne može sa sigurnošću reći. Uzroka je istovremeno i premalo i previše, ali ni jedan ne može sasvim jasno da opravda ono što se danas dešava. Zaista, kako je moguće biće veličano do neba, pokopati tako duboko u zemlju?

Ipak, donekle je usaglašeno mišljenje da je pad žene počeo jednog nepoznatog trenutka u istoriji kada je otkrivena tajna rođenja. Tada su muškarci shvatili da su oni nosioci semena, a ne neka božanska energija u prirodi koja bi ženu obdarila onda kada je za to spremna. Tako su ženu pretvorili u svoje rasadnike. Nije bilo više boginja, nego samo „njiva“ – reč koju je Aristotel koristio kada je govorio o pripadnicama suprotnog pola. Polako se razvijala ta maskulinska logika po kojoj je najveći, a praiskonski, ženski hendikep bio taj što nije muškarac.

Nastupio je period patrijarhata, a potom i nekoliko vekova genocida nad ženama.

„Kad se sunce sklopi…

I kada devojčicu koja je živo zakopana upitaju

Zbog kog je zločina ubijena…

Svaka će duša znati šta je učinila.“

Istorijski zapisi su pokazali da ni u jednoj zemlji, žene nisu bile bezbedne od najgoreg polnog nasilja, insistiranja na tome da njihova tela postoje samo u odnosu na muškarca, njegovo zadovoljstvo i potomstvo. U Japanu, dok je žena prihvatala da joj muškarac siluje anus, njena novorođena kći je trebalo da tri dana i tri noći bude ostavljena sama na zemlji „jer je žena Zemlja, a muškarac je Nebo“.

Od Sparte do Indije i Kine, živorođena devojčica je redovno osuđivana na smrtnu kaznu po naredbi oca. Žena se noćima molila da ne rodi žensko dete i time osramoti svog čoveka, istovremeno se nadajući da će u svom srcu naći dovoljno širine da joj dete ostavi u životu. Zločini prema ovom polu su bili toliko gnusni, te nije ni čudno da je ženama borbeni duh vremenom potpuno iščileo, te da su se toliko pripitomile da ni dan danas nisu spremne ni da pomisle da bi moglo da se živi drugačije.

„Istorija, ako je dobro protumačite, jeste zapisnik pokušaja da se Otac ukroti… najveći trijumf onoga što nazivamo civilizacijom bilo je pripitomljavanje ljudskog muškarca.“ – Maks Lerner

Biti žena je postao dupli greh – jedan protiv prirode, a drugi protiv Boga. Danas smo otišli čak i korak dalje pa smo ga proglasili i ideološkom perverzijom. Ženi je dugo bilo branjeno da razmišlja, da sumnja, da osporava. Smatralo se da je jezik žensko najopasnije oružje. Tako je i nastala ona poznata „jedina dobra žena je ona koja ćuti“. Sa druge strane, za onu koja je ipak progovarala se verovalo da svakom novom rečju smanjuje svoje šanse za udaju, no ono što je bilo sigurno jeste da je raspaljivala ljudima maštu da smisle i posebne izraze za tako neuobičajeno ponašanje. Malo po malo, nastale su reči „rospija“ i „nadžak-baba“.

Kada se ovako ispriča – može delovati i smešno, ali ne zaprepašćuje li podatak da su na severu Engleske od sedmog do sedamnaestog veka, žene koje nisu htele da se brane ćutanjem na teror, mučene posebnom napravom zvanom „rospijin oglav“? „Oglav“ je bila vrsta gvozdene krune koja se kao korpa stavljao preko glave i lica, a u usta se uguravao veliki povez ili gvozdeni jezik od koga bi procurila krv. Da ne pominjemo mučenje potapanjem „alapača“ u vodu, blato ili sluz do konačnog davljenja, kao i mnoge druge „disciplinske“ mehanizme.

Kako se tada smatralo (mada ima i onih nazadnih koji i dalje imaju taj stav) razmišljanje prosto nije bio razlog stvaranja žene. Povlačim ovo, dakle, osim za razmišljanje o večeri – njen mozak ne bi trebalo da ima mnogo više posla. Pa zar je toliko strašno tražiti samo toliko? -Realno nije. Ali zašto ima još onih koje to nisu odlučile da prihvate?

Nešto moderniji vekovi su konačno uspeli da ženu, i u nešto civilizovanijem društvu, dresiraju tako da titra prema palici „moćnog“ muškarca. To je odrađeno do tolike perfekcije, da žene nisu ni osetile da su prevarene, te svojevoljno postale služavke svojih očeva i muževa. U dvadesetom veku su neke valjda slučajno prestale da budu „slepe kod očiju“ i odlučile da se javno pobune i zatraže svoja prava. Htele su pravo na glas, na jednaku platu, na poštovanje, na slobodu. Htele su da i one postanu deo civilizacije, a ne posmatrači istorije koja im se odigrava pred očima, nakon koje se od njih očekuju tri stvari – da aplaudiraju, pojedu ostatke, pa da počiste otpatke.

Ona boginja sa početka postade toliko oskrnavljena – išamarana najsramotnijom propagandom o njenoj nesposobnosti, intelektualnoj i fizičkoj inferiornosti u odnosu na muškarca. Uspešnih žena – boraca za svoje pravo i mesto u oblastima u kojima su bile najsnažnije je bilo mnogo. Bilo je, takođe, i mnogo muškaraca istog ranga. Pa ipak, pamtimo samo jedne – one koji su, za razliku od ovih prvih, dobili svoje spomenike i mesto u udžbenicima.

To ne može biti naš kraj. Revolucije i demokratski pokreti za uspostavljanje ravnopravnosti se više ne smeju završavati, a da njihov cilj ne bude ostvaren. Ono što je potrebno novoj ženi jeste novi muškarac. No, i jedno i drugo tek treba da nastanu. Mlade devojčice i devojke treba učiti da se bore za sebe i da znaju svoju vrednost. Jasno je da se dečaci već odavno tome uče, tako da bi im jedino bilo potrebno dodati lekciju o poštovanju suprotnog pola, od kojeg nisu ni za dlaku vredniji. Tek onda kad se ta dva pola pomire i počnu da se gledaju kao ravnopravne jedinke prema kojima bi gajili poštovanje i u porazu i u pobedi – tada će početi da se piše nešto svetlija istorija zaista civilizovanog čovečanstva.

Do tada, ne ćutite. „Rospijin oglav“ je ostao zaglavljen na glavi neke hrabre žene u sedamnaestom veku. Ona je i pored toga htela nešto da promeni. A čega se vi plašite?

 

Kristina Dedić