Kopiranje druge osobe, u vreme Instagrama, Facebooka i ostalih društvenih mreža, postalo je nešto što se smatra potpuno legitimnim i normalnim. Do te mere da smo prestali i da ga primećujemo. Ipak, čini se da smo na ovaj način u potpunosti izgubili sebe i zaboravili ko smo to zaista?

U doba kada sam tek postajala devojka, informisala sam se što više o raznoraznim stvarima izmedju ostalog iz oblasti mode, kozmetike  tj. celokupnog  estetkog segmenta koji bi se odnosio na moju ličnost. Pažljivo sam pratila modne trendove, nove kolekcije, smenu modnih urednika i kreatora, nove revije. Premda nisam bila u finansijskoj situaciji da priuštim sebi takve stvari, osećala sam kao da su mnoge meni namenjene. I da ću jednog dana uživati u njima.

Mnogo pre svog prvog parfema sam odlazila u parfimerije i tražila odgovarajuću notu. Toliko posvećene pažnje odabiru mirisa u koji se uklapam, kao da se radilo o odabiru zanimanja, iliti bračnog druga. U društvu je uvek bilo devojaka koje su uveliko već bile korisnici svega navedenog i uvek sam se pitala kako neko tako mlad može već znati šta mu prija i leži, i istovremeno malo zavidela na tome. Ali i dalje sam tražila sebe, putujući polako i okušavajući sreću sa nesrećnim komadima. Osvrtala sam se oko sebe, i stalno ponavljala jedno isto pitanje : Šta ja to tražim?

Onda vremenom dođete do iteresantnog zaključka, koji doprinese tome da srušite idealnu sliku svog idola. Shvatite da je osoba kojoj ste se na neki način divili samo ’’upila’’ tudji izbor, bilo starije sestre, bilo druge drugarice, bilo preko jedne obične reklame. Kopiranje druge osobe, treće, pete…Do te mere da nam je teško da odredimo ko nam je uzor.

Sasvim je logično želeti ono što ima neko drugi i u određenim godinama imati i svog idola.  Naravno da osoba ni jednog trenutka ne sumnja u svoj odabir, zato što se kod uzora određeni izbor već pokazao kao nešto dobro, lepo, i što je najvažnije, prihvaćeno od strane sredine. Čak i dok  nije probala određenu dužinu  suknje mlada devojka imala bi viziju sebe u njoj. I kosu bi isto češljala gledajući kako to čini njen idol.  I degustirala vina koja joj ne prijaju. I vrlo često, ljudima sa strane je na njoj je to delovalo jako dobro. Ponekad i lepše i bolje nego na izvornom modelu.  Šta se dešava kada kpiranje druge osobe s dođe do tog stadijuma da  zaboravimo ko je ko je uzor a ko onaj koji preslikava?

Kpoiranje druge osobe gotovo uvek podrazumeva oponašanje načina života, izražavanja mišljenja, i zanimanja za iste stvari. Postaje sasvim nebitno da li stvarno volimo ono u šta smo se sa divljenjem zagledali. Bacamo  senku na svoju radoznalost dok stajemo ispod tudjeg sjaja. U svojoj svesti rezonujemo to kao sasvim prirodnu stvar koja je sled dogadjaja svih ovih stilskih elemenata. Sve što smo pasivno ili aktivno prikupili od osobe koja smo želeli da postanemo mi utvrdjujemo kao apsolutno svoje.

Zašto je to tako?

Nameće mi se odgovor lenjosti koja,  kao dosadna muva  ne ume ponovo da izadje kad jednom uleti u stan. Zašto bih ja gubila vreme da pronadjem idealnu boju kose, nijansu karmina, perfektan parfem, haljinu ili ti eneterijer stana, kad već postoji neko ko sve to ima? Taj neko je sve to stvorio, uredio, sredio. Meni se to baš svidja.  I ne svidja mi se ništa drugo. I prosto jednostavno samo uzmem.  Pozajmim.  Napravim. Zamolim nekoga da mi napravi. I ispod toga stavim svoj potpis.

Drugi uzrok za kopiranje druge osobe je nezadovoljstvo sobom . Nešto bih promenila, ali ne znam tačno šta. Ne svidja mi se to što imam, ali mi se sviđa ono što imaš ti. Vrlo je jednostavno, otvorim katalog društvenih mreža, kad ono-  u njemu sve sami uredjeni životi, sa naznakama gde se šta može kupiti, sašiti, nabaviti. Takodje primećujem osmehe i zadovoljstvo lica iz kataloga, i shvatam da mi to treba. Treba mi jer su očigledno oni koji to imaju srećni.  Ja više ne želim budem ove ista Svetlana. Želim da se i dalje tako zovem ali hoću Jeleninu garderobu, Marininu kosu, Oljin parfem, Vanjino razmišljanje, ili Kristinino sve. I tako sam izgradila svoju ličnost na tudjim ledjima.

Nakon što smo svoj ormar popunili , mi okolini  ne možemo ponuditi ništa novo. Druge osobe od nas ne mogu ništa naučiti niti saznati. ’’Naše’’ su ideje sada iste, izgledamo kao fabričke lutke, imamo iste kozmetičare, frizere, šminkere, krojače,zubare. I to ništa ne bi bilo loše i stvaralo probleme  da ’’naše’’ ideje nekada nisu bile ’’moje’’ odnosno ’’tvoje’’. Jer kopiranje druge osobe u svetu gde se svi međusobno kopiraju zapravo i ne postoji. Nismo li sada konkurencija ?

Svetlana Balević

 

 

Total
91
Shares

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*
*