Šarmantna glumica i spisateljica Iva Štrljić, prepoznatljiva po ulogama u serijama „Jelena“, „Moj rođak sa sela“, „Šifra Despot“, „Folk“, „Ranjeni orao“, ostavlja utisak harizmatične dame, koja pleni pozitivnim duhom i neposrednošću. Tako, nije nimalo čudno da je baš ona ove godine dobila nagradu Dama godine; mada jeste čudno što joj nagrada nije uručena još ranije! Iva se sa osmehom priseća anegdota sa ljubavnih sastanka, kao i nesvakidašnjih uspomena iz studentskih dana. Autorka je nekoliko ljubavnih romana, od kojih poslednji nosi naziv „Voleti u Beogradu“. Danas, zajedno sa Vojom Nedeljkovićem vodi emisiju Nedeljom u pet. Glumila je u stranom filmu „Undergods“ čiju premijeru nestrpljivo očekujemo. Ovom prilikom nam otkriva i par svojih najskrivenijih ženskih misli, koje su je neretko dovodile u dilemu. Tako, ovde se naša priča zaustavlja, a Ivina počinje… čitajte i uživajte…

  1. Koje osobine bi trebalo da poseduje muškarac koji bi osvojio vaše srce?

Moram da kažem da ne pripadam onim ženama koje će lako na večerama i kafama prepričavati ono sto se odgaja u njihovom privatnom životu i ta moja osobina možda može vrlo često da ljuti moje prijateljice i da im se ne sviđa, ali kako imam poštovanja prema svojim tajnama tako ću imati i prema tuđim pa ni njihove neću razasuti okolo, a to ljudi inače besramno rade. Volim tu crtu svoje ličnosti i ne odričem je se. Zato niko nikada ne zna šta se u mom emotivnom životu dešava…jednostavno to je uvek samo u vlasništvu mog srca i lepo je što je tako jer ono najtananije što je u nama, ono najnežnije, nije nešto sto treba tak tako rasipati kao konfete po restoranima. Hrabrost je ono sto mi je ključno i kada govorimo o odnosu sa partnerom, a i kada govorimo o prijateljima i o saradnicima u poslu. Čoveka čini njegova hrabrost. I ženu čini njena. Ljubav je kada neko oseti  šta vam je potrebno da biste bile srećne i učini baš to za vas, samo da bi vas obradovao. Volim jako vredne i pažljive ljude sa perfektnim kućnim vaspitanjem. 

  1. Kako reagujete na udvaranja ?

Pristojna sam, trudim se da ne uvredim nekoga ko mi se udvara a meni se ne dopada, pa ako mi udeljuje komplimente onda ću samo ljubazno da odvratim sa „hvala Vam“ i to je to. Međutim, sigurno neću otići dalje od toga hvala, jer ne vidim razlog zašto bih. Žena mora da bude dama i u odbijanju…postavljanje granice u komunikaciji je velika veština i kada to umete da uradite sa neodoljivim šarmom onda ste prava definicija ženstvenosti. 

  1. Zašto svoje izabranike ne otkrivate javnosti?

Oduvek sam birala muškarce koji ne žele da se eksponiraju. Imam osećaj da je uplitanje javnosti nešto sto samo može da okrnji i izranjava jedan odnos. Uostalom, zašto bi se bilo ko bavio mojim ljubavnim životom i zašto bih morala da se ponašam kao ostatak sveta? Pa ja se ne poveravam ni najbritkijima, ni ljudima sa kojima sam svakodnevno u kontaktu pa ne vidim razlog zašto bih detaljno o svemu pričala i negde drugde. Meni se sviđa ovako. Jednostavno, takva sam. I lepo mi je sto sam baš ovakva kakva jesam ma koliko se to ostatku sveta činilo čudnim.

  1. Da li ste sa svim svojim ljubavima ostali u prijateljskim odnosima?

Jesam, uvek se trudim da ostanem prijatelj. Evo sad sam se setila da samo sa jednom osobom nisam, ali to je bilo baš baš odavno, zato što me je razočarao sa ljudske strane i to nisam moga da oprostim. Događalo se da ga sretnem i prođem pored njega kao da se ne poznajemo, kao da se nikada nismo ni upoznali. Međutim, kada sam mnogo godina nakon tog raskida počela da razmišljam o prolaznosti svega odlučila sam da malo promenim ponašanje i rešila da mu se pri sledećem susretu javim. I stvarno, sretosmo se negde i ja rekoh jedno obično sićušno „Ćao“ – ne biste verovali koliko se šokirao, za njega je moje „ćao“ bilo ogromno. Čovek jednostavno sve preraste, sazri i shvati da nešto što mu je jednom bilo važno, sada je nevažno sasvim… baš zato što odrastamo. A moramo da rastemo u bolje ljude, u one koji su uvek šmekeri – mnogo veći i snažniji od svake situacije koja im se nađe na putu. 

  1. Izjavljivali ste da se divite ljudima koji usvajaju decu. Da li je to nešto što biste i vi uradili?

Zaista se divim osobama koje su usvojile decu, isto tako se divim i ženama koje same odgajaju decu, koje se zadese u takvoj situaciji. To je ozbiljno herojstvo. Usvojiti dete je najplemenitiji čin. Sama, bez partnera, mislim da se ne bih usudila, zato što nisam sigurna koliko bih tako nešto uspela kvalitetno da izvedem i zato što mislim da je uloga tate jako važna. Ne dopada mi se kada osetim da se na bilo koji način ta uloga obezvređuje. Brižne i dobre tate, dragocene su za jedno detinjstvo, za jedan život i svet. 

  1. Kao devojčica ste voleli da pišete poeziju, a čak ste se jednom i pohvalili da je vaša pesama “Obećanje” objavljena u „Politikinom Zabavniku“. Jeste li ikada razmišljali da se vratite toj „prvoj ljubavi“?

Volim da kažem da je to bila hormonska poezija. Pesme u kojima sam često patila za nekim, kao da sam iza sebe imala bar nekoliko brakova! (smeh) Kada me pitaju da ih negde pročitam, bude mi pomalo neprijatno. Sve su bile tužne, teška drama i nekakav opori pogled na budućnost, a ja sam tada imala nepunih jedanaest godina. Kao da ih nije pisala devojčica nego starija žena. Međutim, upravo to se dopalo profesorki srpskog i tako je došlo do objavljivanja u „Politikinom zabavniku“. Pisala sam pesme tokom osnovne škole i fakulteta. Čak sam se i na prijemnom ispitu Akademije umetnosti predstavila  pesmom „Moja priča“ , koju sam sama zabeležila svega nekoliko dana pre polaganja, a izmislila sam da je delo čuvene švedske pesnikinje Ingen Štendgborg (smeh). Na kraju su mlađe generacije recitovale moje pesme, ne znajući da sam ja autorka. Pa sam rešila da priđem profesoru Ivanu Bekjarevu i kažem „Sve sam vas slagala, pesme sam ja napisala, ne postoji ni Ingen ni Đulijet,…“ Dugo se nisam vratila poeziji, ali za potrebe nekog nastupa već vidim da hoću. Sada pišemo priče…

  1. Kada se osvrnete na svoju glumačka karijeru, koja uloga vam je bila najteža?

Budu teške one uloge kojima nismo slični. Ja mislim da je dobro kada je nešto zahtevno, jer ste tada primorani da date sve od sebe i dodatno se potrudite kako biste dobili željeni rezultat. Kada sam snimala seriju „Folk“, igrala sam pevačicu Cicku. Tada sam bila u komplikovanom emotivnom stanju…taj period mi nije mi bi bio baš lagan… Ostale glumice koje su igrale pevačice su plesale seksepilno, izazovno, a meni je bilo do svega, samo ne do zavođenja. Pored toga je trebalo otpevati pesmu i osmisliti koreografiju. Kako uloga nije imala sličnosti sa mojim karakterom, šetala sam Tašmajdanom i palo mi je na pamet da „moja Cicka“ u stvari ne treba nikoga da zavodi, već da izvede spektakularnu tačku, da bude divlja i razuzdana… da se svi pitaju „Šta je ovoj ženi, kakvo je ovo čudo na sceni“. Cicka se kretala kao „pauk“ na bini, vrlo inovativno. Pravila je stojeve na glavi, zvezde, okrete. Na kraju sam baš za tu ulogu dobila nagradu najbolje glumice na Festivalu domaćih igranih serija – FEDIS. 

  1. Ka je prema vašem mišljenju „Super ženu“?

Žena koja ima hrabrosti da kaže svoje mišljenje ma koliko se ono okolini ne dopadalo na jedan pre svega ljubak način koji nikoga neće povrediti. Ona koja je empatična, ume da voli  pazi i brine o ljudima koji su joj važni. Veoma cenim borbene, odane i nežne žene jer najveća snaga super žene je upravo u njenoj nežnosti.

Andrea Sekulić

Foto Natasa Kuzmanovic
šminka Jelena Djukic