Ne. Nije ovo još jedan od članaka, u kojima ćemo navesti: „10 razloga zašto treba imati dete do dvadeset pete“ i time zanemariti jedan od „25“ razloga zašto neko ne može o tome ni da mašta. Neću sada učiniti da se osećate loše ako ste rodile u četrdesetoj ili vas nagnati da se u narednih „godinu“/25 dana (ako vam je toliko ostalo do dvadeset pete) bacite u ludu brzinu traženja ljubavi svog života.

Ne. Cilj mi je da se na momenat svi opustimo na ove teme (iako deluje da je potpuno nemoguće) i da kažemo: „Sve je u redu.“Bukvalno. Sve je u redu.

Ne čitajte te članke. Nemaju smisla. Nisu životni, nisu praktični i samo nas odvlače od suštine. Nema brojeva, srećom, pa ih nema! Nema crno-belih pravila (evo i Vesna Dedić se smeška) jer da ima takvih pravila, ne bi nacija čitala tomove knjiga o ljubavi! Tomovi su život, a ne jedna knjiga, 3 reči i 10 načina „kako da!“. Brojke su biznis. Nekome odgovara da pola nacije rađa što pre. Brojke su neretko, samo biznis.

Ne mogu da budem 100% sigurna da sam pronašla „univerzalnu suštinu“, ali jedino što treba da bude u „25-oj brzini“ je fokus na odnos koji gradimo sami sa sobom. Treba početi što pre. Nema saveta kad tačno- samo znam ovo: što pre – to bolje.

Jedino što je univerzalno: Ne znam za ostvarenu, a nesrećnu majku.

Prema mom mišljenju – ostvarenost nije vezana za dobru platu, sjajan posao i tri fakulteta…

Pitate li se ikada da li ste ostvarili sebi dobru svakodnevicu? Energetski dobru svakodnevicu?

Da li smo ostvarili ljubav? Ne samo partnersku.

Da li smo pristali na „drsku“ ljubav?

Da li smo pristali na posesivna prijateljstva?

Da li smo pristali na „isprazne kafe i ogovaranja“ na svakom ćošku?

Da li nas je ponela era: „Šta misli okolina“, šta lajkuju pratioci na isntagramu?

Šta su postala naša crvena slova?

Kada nam crveno slovo postane, da ODLUČIMO da gradimo kvalitetnu svakodnevicu – onda može dete.

Da se odmah razumemo… Cilj ne može i ne treba da nam bude kreiranje nužno prefektno udobne svakodnevice (jer to je nemoguće je, ma koliko idealistični bili)….međutim, stvaranje kvalitetne atmosfere je definitivno moguće.

Prvo: sve popravimo u našem dvorištu, okrenemo se knjigama koje nam pomažu da shvatimo naše moždane vijuge, okružimo se ljudima (makar online) koji šire zdrave priče, jer svako ko ovo čita, može bar „veštački“ putem papira i ovakvih sadržaja da se okruži dobrim stvarima i onda… opustite se i počnite da primećujete neke nove lepe promene i da se stvorio neki suptilni osećaj da su u životu počele da se dešavaju neke super stvari – eto tako „odjednom“!

Onda krenu svi da vam prilaze i govore: „Lako je tebi, našla si normalnog muža, imaš sreće u poslu, itd.“, a vi se nasmešite i znate u sebi da je to zbog truda i rada, načina razmišljanja i ODLUKE da gradite kvalitetnu svakodnevicu i odnose sa ljudima i da ispoljavate netipične reakcije na probleme oko vas.

Ne rađaš se po pravilu takav – na tome se radi. Isto tako, ni ja još nisam diplomirala tu svakodnevicu i nisam dobila „zauvek dobar brak“. Radi se o tome da sam izabrala partnera koji ima isti cilj kao ja, a to je da igramo „životni picigen“.

Oboje moramo pristati na to. Jer kada se odlučiš da igraš „picigen“, pravila su sledeća:

Mora u plićaku! i nema povređenih – tako se istina uvek vidi, lakše se krećeš i manje je otpora.

Bez taktiziranja! – igrači moraju da imaju isti cilj. Tek tada nema velikih povreda, nema crvenih kartona – samo igraj i ne daj da lopta padne!

Ako lopta padne, ne gubi vreme, igra traje i daj sve od sebe – počnite opet.

Samo tako ti neće biti žao i ako se igra završi.

Ipak, ako su igrači pravi šampioni, igra se nikada neće se završiti.  Jer… kad je završeno? Kada čovek prestane da se igra. (Čestitamo, Novače).

Šta će vam neko ko ne voli da se igra?

Znate ko se ne „igra“ tog picigena a hoće brak, ljubav, decu i sve to „normalno“?

  1. Ne „igraju“ se ljudi koji ne zagrle ženu kad joj dođe žuta minuta.

Nije to luda žena, to je samo žuta minuta. Ljudi koji posle posla SVAKI DAN više gledaju šta je na TV-u, nego što razmišljaju kako se oni sami osećaju, kako im je porodica i koji je najverovatniji ishod meča na koji bi mogli da polože novac. Situacija zvana: Hoću i neću da se igram.

 

To su jako čudni igrači… Oni koje treba izbegavati, jer i onda kada odluče da se igraju – najviše bi im odgovaralo da to rade bez pravila. A kakva je to igra? Nikakva. To nije ništa.

Nažalost, neretko tome učimo i našu decu. „Igraj se, samo se igraj, nema pravila.“

  1. Ne „igraju“ se ni žene, koje gunđaju muževima za razne sitnice na koje su pristale onoga dana kada su se udale.

Ne „igraju“ se žene, koje su prestale sebi da budu lepe, koje su prestale da rade na svojoj svesnosti i na svojoj pameti.

Želim vam leto puno picigena i život u istom ritmu. Želim vam što više ljudi oko vas koji žele da se igraju po tim pravilima – bili da su to vaši prijatelji, kolege, partner, deca ili neko potpuno nepoznat koga sretnete u prolazu. Zapamtite: što je lopta duže u vazduhu – to je igra zabavnija!  Ne možete sami i ne pristajte na to, nego tražite ekipu.

I za kraj, više se smejte! Jer i vaš osmeh nekom nepoznatom na ulici ne znači ništa drugo nego poziv da se igrate picigena. I pre i posle dvadeset pete.

Čitajte i delite Zdrave priče.

Vaša,

 Dolores

 

Total
30
Shares