„Cveće je ukras bašte, leptir je ukras cveta, a deca puna mašte, deca su ukras sveta…“

Sećate li se ove pesmice?

Svi smo je znali u detinjstvu. Odrasli smo pevajući je.

Strašno mi je i da kažem ovo, ali pojedini kao da su zaboravili ove reči i njihovo značenje. Ovu radost. Ovaj život. Jer deca nisu samo ukras sveta. Deca su ceo život sveta. I svega na svetu. Da njih nema, ova planeta bi bila grobnica. Deca joj daju svetlost, toplinu, radost, značenje… Deca su naši stvaraoci. Ne, ne. Nismo mi njih stvorili, već ona nas. Jer ona od nas prave bolje ljude. Ona nam ispunjavaju srce ljubavlju. Ona obogaćuju našu dušu. Daju smisao našem životu. Ona udahnjuju život našem životu…

Kako je onda moguće da neko u nekom trenutku zamrzi njih? Naše male anđele čuvare. Pa to je najveći od svih grehova.

Juče je u jednoj bolnici bila ogromna gužva. Ljudi su padali sa stolica od čekanja. Oni koji su uopšte uspeli da prežive. Među jedva preživelim bila je i majka sa malim sinom i bebom. Strpljivo je čekala red, puna 4 sata. Niko nije hteo da je propusti, iako na šalteru piše da: „Osobe sa malom decom i trudnice imaju prednost…“

Kada sam prišla šalteru i zamolila sestru da prozove majku sa decom, nastao je pravi haos. Preživeli su me toliko mrzeli u tom momentu da me je bilo strah da se okrenem. Više od mene, mrzeli su nju, a najviše od svih tu dečicu zbog koje je trebalo da ima prednost. Hajde, mogu da ih razumem, i oni su jedva disali od umora. Ali ne mogu da razumem sestru koja je, nakon moje treće urgencije, ljutito viknula majci:

Što si uopšte dovodila tu decu? Pa sad da te propuštaju? Što tu bebu nisi ostavila kod kuće, nego je vucaraš sa sobom?“ …

To je bio za mene ŠOK!!!

ZAŠTO SI VUCARALA TU DECU…?!!! To je pitala sestra, koja takođe ima dvoje dece. Sestra koja je majka. Umesto da je sama ustala i uvela ženu u ordinaciju i osmehnula se deci. Šta onda od drugih da očekuješ? I šta mislite, da li bi ijedna majka „vucarala“ bebu i malo dete i sedela sa njima u čekaonici 4 sata, da nije potpuno bespomoćna u tom trenutku. Šta mislite da ne bi i njoj i deci bilo lakše da je imala nekoga da ih pričuva. Da joj pomogne. Šta mislite, da li ona uživa što njena beba nije jela 4 sata, jer čekaju na prijem. I koliko je njoj trebalo snage i strpljenja da čuva svoju dečicu da nikoga ne uznemiravaju i ne trčkaraju po hodniku, već da mirno i tiho sede 4 sata. To su lepo vaspitana deca. Ta majka ih je lepo vaspitala. A nju je njena majka lepo vaspitala. I to je krug ljubavi. Gde su deca, tu je ljubav. Zašto su pojedinci počeli da mrze decu? Strahota!!!

Evo, u tramvaju, kada uđe majka sa detetom, mnogi se namršte, razbesne i otpuhuju. Nerviraju se što moraju da ustupe mesto deci. Ljute se. A sede na mestu rezervisanom za decu. Sede na njihovom mestu. Ukrali su im sedište i još su besni što moraju da vrate ukradeno. Umesto da su skočili kao čigre i pomogli majci da bezbedno smesti dečicu. A, ne daj Bože da su joj još pomogli i kolica da unese. Pa ruka bi im otpala.

Ali najgora kaznena ekspedicija je u poštama i bankama. Auuuuu. Pa to je kraj. Izlaziš pravo pred streljački vod. Možda te neki metak promaši, ali jedan će te sigurno pogoditi. Onaj zlatni kojim se ubijaju grizliji. Taj najviše boli. I zamislite koliko zaboli majku kada njenu decu gledaju s mržnjom, samo zato što su deca.

Ko su ti ljudi što neće da se pomere samo jedan korak u nazad i da propuste dete ispred sebe? Samo jedan korak. Ali znaju vešto da nanižu sve uvrede, priče o derištima i ostale odvraštine.

Ni na kasama nije bolja priča. Znate da postoje kase specijalno za trudnice i osobe sa malom decom. E, ja uvek stanem pred tu kasu, jer mi je nekako milo kraj srca. U tom redu su najradosniji i najslađi kupci. Ali često se nađe neki nadrndani deda koji je posvađan sa celim svetom. Valjda mu krivo što nije trudan, pa mora da propusti trudnice i decu. I opet se sve slomi o mala leđa. Opet je krivo dete što ima prednost. I opet njega gledaju s prezirom, jer im razmešta red tj. nered koji su oni napravili. Umesto da otvore svoje srce i videli bi koliko radosti taj maleckić može da im podari. Može da im spasi 10 minuta života provedenih u tom redu. Pa izračunajte koliko puta dnevno stojite u redu i koliko je to godina života koje vam dete može da spasi i ulepša. A ovako ste ga bacili u septičku jamu svog prezira.

A kada treba da propuste majku sa decom preko pešačkog prelaza gde nema semafora? Ku ku meni. To ti je kao minsko polje. Ako promašiš jednu minu, staćeš na drugu. Ako želiš da spasiš glavu bolje trči, jer pojedini nemaju strpljenja da sačekaju 15 sekundi da malac pređe ulicu, već turiraju onaj motor dok je dete još na prvoj liniji zebre. Nemaju vremena za te male, spore korake, jer oni žive mnogo brzo. Nikada ne koče. A onda nervozno nagaze na gas da vrelina guma i auspuha ožari nožice pešačića, kao kopriva. Polete, a da im nisu još leđa videli.

Dugo sam razmišljala zašto se to dešava? Zašto neko mrzi nejako, nedužno, malo dete? Zašto može da mu smeta taj mali patuljak koji donosi sreću. I zaključila sam da je to iz očajanja. Očajni ljudi ne mogu da podnesu radost drugih. To mi je čak i rekla jedna drugarica, u lice. Ne podnosi moju radost, nervira je što sam uvek nasmejana, kako mogu stalno da budem srećna… I zbog toga se više ne družimo. Da ne bih kvarila njen očaj. A mogla sam da joj pomognem i bar jednom je nasmejem.

Jeste, ljudi su očajni. Kad vide račune, mrak ih pojede. Strahuju da li će uopšte imati sutra za ručak, jer su danas potrošili poslednji dinar za hleb i paštetu. Grčevito drže svoj red kod doktora, jer ne znaju da li će preživeti do sledećeg termina.

Ove grozomorne slutnje me dovode do novca. Da li mi zbog nemaštine počinjemo da mrzimo? Da li smo od siromaštva oslepili i ne vidimo sreću ispred nas. Da li nemamo snage da pustimo radosnog gosta u svoj život, jer smo satrani od silnih, svakodnevnih borbi?

Ako je tako, onda je prestrašna sudbina naša.

Ali na sreću imamo najhrabriju vojsku da se izbori sa time. Mnogo je još ljubaznih radnika obezbeđenja i šalterskih radnica u poštama (bankama) koji srdačno pomažu i oko dečice i sa računima. Pregršt je predivnih sestara koje svojom dobrotom leče pacijente. Puno je pažljivih vozača koji drugarski mahnu i svirnu na zebri. Ima još dobrih ljudi koji sami ustupe mesto detetu i poklone mu čokoladicu, jer znaju koliko je dragocen taj osmeh i zahvalnost koju dobiju za uzvrat. A koliko je tek predivnih baka i deka koji su topli prema drugoj deci, kao prema svojim unucima.

To je naša vojska ljubavi koja još uvek zna sve reči pesme Minje Subote: „Deca su ukras sveta.“

 

 VANJICA

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*
*