sanja perić, psihologija
Sanja Perić

Učenje je, osim tradicionalnog shvatanja koje se odnosi na sticanje znanja, ustvari skup svih veština i sposobnosti kojima je čovek ovladao tokom života. Svaka čovekova aktivnost se temelji na učenju. Njime ne stičemo samo znanja i veštine, već i učimo kako da učimo, pamtimo, mislimo…

Životna iskustva utiču na naše motive, te kako ćemo opažati spoljašnju sredinu i ljude. Primljena iskustva prelaze u pamćenje koje nam pomaže da se prilagodimo okruženju, koristimo stečena iskustva i tako upravljamo svojim postupcima. Ono ima nekoliko faza:

  1. Primarno prikupljanje informacija uvek stičemo putem čula – tako što vodimo, čujemo, pomirišemo ili dotaknemo novo i nepoznato. Ovde je reč o senzornom pamćenjenju koje se meri u sekundama.
  2. Svi podaci koje smo u tom kratkom roku prikupili se zatim prenose u kratkoročnu (operativnu) memorju. Ova vrsta pamćenja uglavnom služi za „arhiviranje“ informacija kao što memorisanje nekog broja telefona i slično. Ovaj proces traje od trenutka kada čujete broj, pa sve do trenutka kada birate broj. Konkretno u ovom slučaju – sve traje oko 18 sekundi, jer se kompletna informacija sastoji od 5 do 9 podataka.
  3. Dodatnim mehanizmima, podaci se mogu održavati i preneti u dugoročnu memoriju. Uslovi od kojih zavisi veština prevođenja utisaka iz kratkoročnog u dugoročno pamćenje su: pažnja, trajanje utiska i njegovo ponavljanje. Ova vrsta memorije se koristiti onda kada želimo da zapamtmo ime novog prijatelja, ali i u prostim slučajevima kada samo želimo da zapamtimo šta smo radili juče. Većinu informacija koje su skladištene u dugoročnoj memoriji ne moramo stalno ponavljati. Kada su jednom upamćene, prestajemo da mislimo o njima sve dok nam u nekom trenutku ponovo ne zatrebaju.

Najvažniji uslov trajnog zadržavanja neke informacije jeste njeno osmišljavanje, odnosno, povezivanje sa postojećim znanjem.

 

Pamćenje direktno utiče na način nečijeg razmišljanja, planiranja, funkcionisanja, a učenje predstavlja proces kojim iskustva menjaju podatke u memoriji mozga, što uzrokuje promenu sveukupnog ponašanja.

POSTOJE RAZLIČITI OBILCI UČENJA:

  • SENZORNO UČENJE I KLASIČNO USLOVLJAVANJE

Sposobnost prepoznavanja zvuka, mirisa, ukusa ili izgleda se odnosi na senzorne organe – oči, uši, jezik… Reč je o perceptivnom (senzornom) učenju, koje predstavlja sposobnost upoznavanja sa novim licima, objekatima i situacijama.

  • UČENJE KLASIČNIM USLOVLJAVANJEM

Nije slučajno to što neki predmet možemo naučiti da prepoznajemo po zvucima koje proizvodi, a hranu po njenom mirisu. Može se desiti i situacija u kojoj povezivanje pojavne manifestacije predmeta nije direktno povezano sa njenim osobinama. Na primer, ako bi nam u nekom hotelu uz služenje doručka uvek puštali istu muziku – nakon izvesnog vremena, na svako novo slušanje te melodije, došlo bi do lučenja pljuvačke u našim ustima kao uslovne telesne reakcije na uzimanje hrane. Ovo će se desiti bez obzira što u taj celi proces nije uključena i naša volja.

Treba pomenuti da se na ovaj način nesvesno mogu „usloviti“ i emocije. Ako nam se na nekom posebnom mestu ili gradu desilo nešto lepo (prvi poljubac, dobili ste neku lepu vest) često se dešava da to mesto „zavolimo“, te da nam uvek budi pozitivna osećanja. Slično se može desiti i sa negativnim emocijama. Spoljašnji izgled neke osobe (glas, boja očiju) koja nam je u prošlosti nanela neke neprijatnosti, mogu uslovljavati negativne emocije prema drugim osobama sličanog glasa ili boje očiju. Kao posledica nesvesnog usvajanja informacija, automatski dolazi do stvaranja negativnih emocija.

  • UČENJE KROZ NAGRĐIVANJE/KAŽNJAVANJE

Do učenja dolazi i kada su neke naše aktivnosti praćene sistematskim nagrađivnjem. Tako brzo usvajamo oblike ponašanja koja dovode do poželjnih rezultata. Nastavnici i roditelji bi trebalo da koriste ovaj vaspitni način, kako bi kod dece postigli pozitivna ponašanja. Kada bi na primer, nastavnik dosledno davao pluseve za kretivan rad ili postavljanje pitanja, učenici bi to prihvatili kao pozitvno i korisno, te bi bili stmimulisaniji za ovakav oblik rada.

Slično je i sa kaznama. Kada bi se dete za nepoželjno ponašanje dosledno, adekvatno i prikladno kažnjavalo, tako da kazna ne bi vodila ka frustraciji nego eliminaciji negatvnih oblika vladanja, postalo bi verovatnije da će se data štetna ponašanja minimalizovati.

  • UČENJE UVIĐANJEM

Nova saznanja često stičemo i metodom povezivanja sa već stečenim znanjima. Ovaj tip učenja  nastaje uspostavljanjem relacija između već naučenih i novih iskustava – povezivanjem, tj. uviđanjem. Učenje gradiva u školi najčešće je učenje povezivanjem. Ako je potrebno da se neka lekcija memoriše, pamćenje iste će ići lakše ako se na kreativn način poveže sa nekim sličnim gradivom ili se gradivo predstavi crtežom ili slikom.

  • UČENJE MOTORNIH VEŠTINA

Poseban vid učenja je ovladavanje motornim veštinama. Ovo se odnosi na savladavanje vožnje bicikla, plivanja, timskih igara, skoka u dalj, skijanja… Za ovu vrstu aktivnosti, važan je veći broj pravilnog ponavljanja. Vremenom i vežbom, naše ponašanje postaje sve brže, veštije i više automatski izvedeno.

 

Sanja Perić

Master psiholog, sistemski psihoterapeut, EMDR terapeut